Prvomajska

 U neko doba se opsetih da me baš nekako u ovo doba, uoči onog prošlogodišnjeg povodnja beše stisnulo i prošle godine, pa dođoh u napast da uzbunim javnost na opasnost od elementarne nepogode, ali se uzdržah u razložnom strahu da će nekom patrioti pasti na um da su poplave posledica moje diskus hernije. Zvuči kao kosmodisk. Ali tako se ovde razmišlja.

 Dobra strana praznika je što novinčine dva-tri dana ne izlaze, a loša strana tih dana je što mi novinčine sve vreme nedostaju. Moć navike. Navučenost na haos. Kako god. Šta da radim? Da čitam „praznične“ brojeve novinčina. I tako i uradim, a šta ima u novinčinama? Eh, usual suspects. Dragi likovi – uključujući i mene – koji srpskom narodu i senatu objašnjavaju kako bi i srpskom narodu i senatu bilo dobro samo kada bi ih poslušali.

Tako se obavestih u bajatoj „Politici“ da sam postao istomišljenik sa mojim dindušmaninom, Vukadinovć Georgijem. Kako je došlo do ideološkog zbližavanja, to je, čestnejši đuturumi, tema naše današnje kolumne.

 Čitam Georgija kako se ibreti nad sudbinom Saše Jankovića, zaštitnika nas, srpskih građana, u čemu ga onoliko podržavam, samo da ne bi jedne „opaske“, opaske naime, da je uz sve uvažavanje „zaštitnika građana“ Vukadin blagoizvoleo ne biti primljen od istog. Ko je uvredio Vukadina, da nije išao da traži spak od mog zuluna, ko mu je ugrozio prava, to pitajte njega, Georgije kaže da nije „primljen“ jer nije bio dovoljno „građanin“. Sa svim implikacijama koje iz rečenog (napisanog) proizilaze.

 Imate li vi, đuturumi, utisak da su Đorđu ugrožena neka prava? Ja nemam takav utisak. Naprotiv, mislim da Vukadin ima sva prava, pa čak i neke koje ,,darži, ne bi trebalo da ima. Ne zato što bi mi bilo drago da se Đorđu uskraćuju bilo kakva prava, nego zato što do u beskonačnost produžuje priču o nekakvom „ugrožavanju prava, na čemu se zasniva naš identitet“, a što me je podsetilo na pojavu jedne dame, na jednom štandu knjiga, na Sajmu devedesete godine, koja je nas okupljene slučajem, a neko po službenoj dužnosti, najčistijim zagrebačkim slengom – maternjim joj verovatno – ubeđivala da „im“ ne daju da „pričaju srpski.“

Znate kako se ono kaže u zapadnoj Srbiji, kome je suđeno da bude jeben, gaće mu same spadaju. To je, da kažemo, pravilo. Zašto li se uvek čudimo kako se to događa, mislite do sutrašnje kolumne.