Prži me nežno

Leži tako Ivica na usijanim rešetkama, čim mu guza porumeni, Ćevabdžija ga mašicama okrene na stomačić (da guza ne zagori), pa ga prelije pivom, onda ga posoli Brnabićkinim pretećim izjavama i zabiberi Šormazovim najavama prekida saradnje.

Dačić šta će – kud će, ni mukajet. Samo trepće okicama i povremeno prozbori – „prži me nežno“.

Pretpostavljam da ste dosad već dokonali da je (jedna od) tema naše današnje kolumne mogućnost katastrofe da SPS na čelu sa Dačićem završi najpre u opoziciji, potom u ropotarnici istoriju u kojoj je, da je bilo pameti, trebalo da završe 6. 10. 2000.

Videli ste – i još uvek gledate – kolika je strmopizd u opoziciju bio muka duhu i kakva trauma za JexS-a & Co, ali vas uveravam da je to ništa u odnosu na muku duhu i traumu koje će sokoliti Dačića ako Visoka Volja odluči da njihovoj ljubavi dođe kraj.

Kada je birvaktile S. V. Tempo, takođe čovek posebnog kova, čije tradicije Dačić nastavlja, iz nekih razloga zglajzao, u svojim je memoarima napisao sledeće – „čovek bez funkcije nije ništa“.

Pisac hoće da kaže da biti vlast, na vlasti i „na vladi“ za ljude napred pomenutog kova nije samo zgodna prilika za uživanje u privilegijama i koferčićima, nego egzistencijalna potreba, deo metabolizma, možda nije preterano reći ni vitalni organ.

Razumljivo mi je što Visoki Ćevabdžija sadistički prži Dačića i što to Dačić mazohistički trpi, ali mi je dibidus nerazumljivo zašto sirotinja raja toliko pažnje posvećuje Vrhovnom Kadriranju, ne bi me začudilo da su se i kladionice serbske uključile u igru.

Lepo onomad reče Antonela Riha da je svejedno hoće li premijer biti Šapić, Brnabić ili Pera Detlić (koji bi po meni bio najbolje od najgorih rešenja) jer o tome odlučuje Vučić.

S tim nisam saglasan.

Odluku ko će biti premijer (i sve ostalo, uključujući čistačice) doneće determinizam, Vučić će samo saopštiti odluku.

Sigurno ste zaboravili lekciju iz proletošnje filozofske škole da na mestima gde nema slobode – a Srbija je lider među takvim mestima – stvar u svoje ruke preuzima determinizam iliti srpski sudbina iliti turski kismet.

To vam je kao kad uspravno poređate domine, oborite jednu, ta obori sledeću, sledeća sledeću… Znate priču.

Slobodni ste, dakle, da oborite prvu dominu, ali posle toga nemate više nikakav uticaj na pravce razvoja rušenja ostalih domina.

Upravo se to nama dogodilo.

Dvehiljadite su domine na jedvite jade uspravljene, Đinđićevo streljanje je zaljuljalo prvu, pravovremena reakcija ju je vratila u uspravan položaj, ali Đinđićevi nedostojni naslednici su se brzo vratili na stari put grešnika i domine su ponovo krenule u strmopizd.

Sada nam trnu zubi.

Ali ne zbog toga što su naši preci jeli kiseli grožđe – kamo sreće – nego zato što su jeli govna i što potomci nastavljaju da ih jedu i još traže repete.