Putopis

Kao i mnogi drugi, podlegao sam čarima vazdušnog prevoza, čija je munjevitost krajnje varljiva. Ono jeste, jeroplani savladavaju rastojanja dok si reko keks. Ali ponekad znaju zdravo da kasne.

Jednom sam, recimo, krenuo iz Toronta, negde u Evropi napadao sneg, avio-saobraćaj se pokarabasio pa sam satima dreždao na aerodromu Pirson (na kome je pušenje zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne), onda sam uvatio neku letelicu, preleteo okean, pa prenoćio na frankfurtskom aerodromu, pa iz Frankfurta u Beč, pa opet čekaj u Beču, pa se magarac vratio iz Beča posle – zbog džet-lega više ni sam ne znam – koliko vremena. Ladno je mogao i biciklom.

Osim toga, bezbednosna procedura na takozvanim aerodromima stvar je koja me u poslednje vreme dovodi u stanje apsolutne razdraženosti. Svaka čast borbi protiv terorizma, ali ona izuvanja, skeniranja, trkeljisanja, držanja pantalona rukama, pa ponovna oblačenja pred javnošću, sve to skupa čini da avion izbegavam kad god mogu. Ovoga puta sam mogao, pa sam na put u Solum potegao suvozemnim putem. Đavo mi, međutim, nije dao mira, u rečenom sam motelu „Džep“, gladniji informacija nego lepinje, uključio laptop ne bih li se informisao o najnovijim zbivanjima u zemlji, a i šire, ali – sada vidim na sreću – u „Džepu“ vajrles nije radio.

To me je podsetilo na dobra, davna vremena kada sam takođe kretao na jug, a da pojma nisam imao ko je ko na političkoj sceni SFRJota, osim naravno, druga Tita. Po čuvenju sam znao mnogo imena, ali šta ko radi u partiji i državi, vaistinu nisam znao, niti me je interesovalo. A sad, sad znam šta je izjavio Tomin stariji sin, a šta o svemu smatra Dačićeva šurnjava. Znam naizust imena i funkcije velikog broja potpuno besmislenih ličnosti, puklo mi je to pred očima, za vreme ručka, u motelu „Džep“. Zbog svega toga sam doneo istorijsku odluku da, dok sam u Solunu, ne posećujem sajtove naših novinčina. Ajd baš da vidimo dokle ću izdržati.