Putopis 2

Bacam čežnjive poglede ka laptopu, ali slušam glas superega koji mi govori: Strpi se još, malo. Ionako se vraćaš za nekoliko dana. Ništa nećeš propustiti. Naprotiv, kad se vratiš, sve će biti još luđe i beznadežnije. Izađi iz hotelske sobe, popij kafu na obali Egeja! Pusti mozak na otavu. Opiši strašnu krizu koja potresa Grčku.

U tom i jeste štos! Kamo sreće da je ovakva kriza kod nas i da nikada ne prestane. U Solunu se, naime, neka naročita kriza ne vidi. Espreso košta tri evra, a kafići puni, po pravoslavnom običaju, od rane zore. Najjeftinije cigarete, nekakav prince (koga sam kroz izlog procenio kao neopevano đubre) tri i po evra, a svi puše kao Turci, samo je to Grcima krajnje neuljudno reći, vuku ljudi traume, ali mnogo dostojanstvenije nego mi.

Uveče ista pesma – kafane dupke pune, preksinoć smo pola sata čekali slobodno mesto u taverni Negroponte. Prodavnice prepune. Kupaca ima. Sve češće pomišljam da je famozna ekonomska kriza ovogodišnji svinjski grip. Ono jeste, u kafani, na ulici se ne može živeti od tamnoputih i ne naročito nasrtljivih prodavaca svega i svačega, naročito roleksa, tag hojera i ostale bižuterije, ali Solunci govore da je tako već godinama. Da li ima posla, to me ne interesuje. Ja sam, izuzimajući one četiri diplomatske godine, nezaposlen čitav život, pa nekako sastavljam kraj s krajem. Sve u svemu, hiljadu puta normalnije nego u Veligradiju, kako ovdašnji zovu našu prestonicu.

Još jedna čudna stvar! Braća Heleni sedamnaestog juna ponovo izlaze na izbore, ali na ulicama Soluna nema ni jednog jedinog predizbornog plakata, da ne govorim o bilbordima sa fotošopiranim njuškama političara. Nikakve, dakle, psihoze, nikakve paranoje, nikakve histerije. Sve je u dlaku isto kao i pre deset godina, kada sam zadnji put bio u Solunu, samo su – treba ovo naglasiti – Grkinjama noge mnogo duže. Što će, cenjeni publikume, reći da smo mi žestoko navučeni na haos.

Posle samo dan i po izvan Srbije, metabolizam mi se prosto poremetio, prosto ne mogu da funkcionišem bez dnevne doze srpske medijske gluposti i pokvarenjaštva. Sve sam, u tom smislu, uvereniji da naš, srpski, problem nisu ni ekonomija, ni politika, već psihologija. Negde je nešto kvrcnulo, neko je nekad nešto zajebo, naši preci nisu na vreme salili kolektivnu stravu, pa sad tumaramo kao guske u magli. A magla sve gušća.