Rat i mir

– iako, zacelo, džaba krečim – da dodatak „Predizborna groznica“ nastavi sa izlaženjem ad infinitum.

Ne zato da bi Cvetićanin, Draža, Samardžić, Panović, Čongradin & ostali videli kako je to pisati svaki dan, nego zato što što je u toku protekle predizbornosti rečeni dodatak bio oaza civilizovanosti i razuma u nepreglednoj pustinji samosvesne beslovesnosti, nekontrolisanih niskih strasti, prostakluka i agresivnosti koji bi – ukoliko se nešto dramatično ne promeni, a ne vidim načina da se to uradi – sledeću predizbornu kampanju lako mogli pretvoriti u građanski rat.

Nemojte misliti da preterujem kad to kažem i nemojte se uzibretiti kad odmah potom budem rekao da za činjenicu što srpska na krv i nož zavađena politička plemena i njihovi članovi i simpatizeri nisu iz „šteka“ povadili puške (i kame, da ne zaboravim) ne treba zahvaliti uznapredovalosti srpske društvene svesti i samozatajnosti, nego činjenici da u Evropi nema rata.

Ako bi se recimo Evropska unija raspala – što, nažalost, u doglednoj budućnosti nije isključeno – pritajeni evropski nacionalizmi bi zasigurno uzeli stvari stvar u svoje ruke – drugu alternativu ne vidim – i momentalno krenuli u oružano „ispravljanje istorijskih nepravdi“, a to bi u Srbiji bezbeli bilo shvaćeno – kao što je i 1941. bilo shvaćeno – kao licence to kill.

Nemojmo se zavaravati! Političke reinkarnacije svih zlokobnih persona dramatis iz Drugog svetskog (u Srbiji i građanskog) rata su tu – neki bogme i na listi prezidencijalnih kandidata – i kao zapete puške čekaju da im istorija ponovo pruži šansu.

Možda se, ukoliko u Evropi, ne daj Bože, zarati i ukoliko, daleko bilo, neka buduća predizborna kampanja preraste u ratnu – ne bi više zvali četnici, ljotićevci, partizani, ali – stavimo ruku na srce – i u prošlom ratu su tobožnje ideološke razlike bile samo puki izgovor za prepuštanje ubilačkim nagonima i pljački.

Još je davnih dana onaj nadaleko čuveni bečki doktor govorio da je takozvana kultura – a tu spada i politika – samo krhka korica špinovanog šećera na ogromnoj torti od uzavrelih govana kolektivnog nesvesnog koje neprestano traži načina da se ispolji, da si – što reko Referendumski Lopov – „da odisaja“ i to mu (pre)često pođe za rukom čak i u društvima čije politike drže kolektivno nesvesno pod kakvom-takvom kontrolom, a kamoli u društvima, poput našeg, u kojima je kolektivno nesvesno pokretač i srž većine politika. Mislite malo o tome.