Ratoborci

Slobodan, „Šmit“ Samardžić se, na primer, zdravo zabrinuo jer procenjuje da iza svih državnih granica vrebaju dobro naoružani i brojni dušmani. I drugi su se rodoljupci oglasili zloslutnim saopštenjima. Pa, ljudi božji, drobeljaju, bez vojske nema ni Srbije ni srpskog identiteta. Kako će se sad, pobogu, znati koji je srpski đuvegija delija a koji škart? Nevojništvo će nam oslabiti genetiku, ionako urnisanu podmuklim delovanjem imperijalnih sila.

Treba naglasiti da ja nisam spadao u onu grupu ex-Yu omladine koja je odlazak u vojsku, što će reći u JNA, doživljavala kao užas, katastrofu i gubitak dvanaest ili petnaest meseci života. Jok, more. Zavojačio sam se jako mlad i vojni rok nisam praktično ni osetio, a naučio sam neke stvari. Evo, na primer, jedne. Gledam one pandure što trkeljišu narod i narodni prtljag po aerodromima i čisto mi dođu smešni. Zahvaljujući znanjima stečenim u JNA – a pod uslovom da sam lud – mogao bih pored njih 'ladno uneti u avion nekoliko bezazlenih stvarčica koje – kad se sastave i promuljaju – postaju žestoka eksplozivna naprava. Neću da dajem recept jer ima već dovoljno ludaka. Al' ću malo da opičim ove ratoborce i vojskoljupce, uverene da se dobrim Srbinom postaje isključivo u rovu.

Ti, naime, svati koji izgaraju od ljubavi prema rodu i rodnom tlu po pravilu ne vide sebe u sastavu Velike Srpske Vojske o kojoj snatre. Ne bi ti nipošto iz toplih kabineta u borbeni stroj. Dobro, uglavnom su prestareli, a podozrevam da mnogi nisu ni sposobni za vojsku. Svi, međutim, koliko ih ima, o vojsci pojma nemaju. Promaklo im je, na primer, da se u poslednjih dvadeset godina koncept ratovanja dramatično promenio. Da više nema velikih frontalnih sukoba, niti velikih vojnih formacija – lakih meta za pametna sredstva masovnog uništavanja.

Vaistinu treba biti takozvani „patriota“ pa misliti da je vojska sastavljena od dobro obučenih profesionalaca inferiornija od vojske koju čine otromboljeni rezervisti. Da bi se u to uverili, ako Bog da pa jednoga dana sakupim glasove pušača i zavedem diktaturu, rado ću da svim vojskoljupcima, sa Šmitom Samardžićem na čelu, priuštim dvogodišnji vojni rok. U specijalno za njih izgrađenoj kasarnu, u Pičkovcu na Mlavi.