Rekord

U to doba beše tačno 81 (i slovima osamdeset jedan) komentar, and counting…

Ne treba valjda ni reći da mi je srce bilo puno, mada mi nije bilo sasvim jasno otkuda toliko „odziva“. Tim više što u kolumni nije bilo ničega o čemu se već nije govorilo. I to tokom vikenda kada je – pretpostavljam zbog odavanja komentatorluka svemu što vole mladi – obično najmanji.

Osamdeset jedan komentar – to je pogolema masa teksta pa zato metodom slučajnog uzroka pročitah samo nekoliko i uverih se da sam ih još davno (i višekratno) čitao. Jeste, što reko Propovednik, da pod suncem nema ništa novo, ali pod podfamoznim Suncem, osim što je sve staro, sve je dozlaboga otrcano i izanđalo.

Poput, recimo, ko zna kojeg po redu epohalnog raskrinkavanja da moja malenkost – pod uticajem alkohola, naravno – piše ovako kako piše zato da bih ponovo postala NJena Ekselencija.

Da li N. N. komentator zaista misli da je tome tako? Ma jok. Negde je to načuo (ili pročitao, a imao je gde), pa to ponavlja (kao sopstvenu mudrost) kao što je ona češka baba u nastupu pravovernosti dodavala grančice na lomaču na kojoj je goreo Jan Hus. Ako se, dakle, N. N. komentator protiv mene (ne protiv stavova koje iznosim) „bori“ (tj. pljuje mi pod prozor) izmišljotinama, da li je realno da N. N. komentator – i stotine hiljada njegove N. N. sabraće – očekuju da se njima kolektivno ne manipuliše izmišljotinama.

Jedan , opet, još NN-iji komentator piše da je Vesna Pešić huškanjem na bele listiće dovela na vlast „nesmenjivu vlast“ (nema, uzgred, takve vlasti), ja pak ne bih bio tako strog prema Vesni.

Tadića i njegovih 40 razbojnika jeste TREBALO smeniti, debelo su to bili zaslužili, problem – koji je izmakao Vesninoj (i ne samo njenoj) pažnji jeste to što nije bilo nikoga da ga zameni i što bi se sve – sve ga na JexS-ovo mesto došao Franja Asiški – svelo na manje više isto.

A zašto, to je u preksinoćnom Utisku nedelje ukratko objasnio Goran Ješić rekavši da je to zato što nemamo državu, a ja dodajem i što je nikada nismo imali i što je – kako stvari stoje – nikada nećemo ni imati.

Ruku na srce, i ja sam to vrlo kasno shvatio, tek negde 2014, kada se bezdržavnost pogoršala proporcionalno porastu (povratku) autoritarnosti, tako drage većinskom srpskom srcu. Nekako u to vreme sam se politički deemocionalizovao, dokonao da davno započeti procesi raspadanja – koje je jedva dva-triput pokušano zaustaviti – po sili nužde moraju ići do svog žalosnog kraja, koji je sve bliži, tu je, nadohvat ruke.

Nije da sam dibidus ravnodušan – kamo sreće da jesam – ali vaistinu me zabole Sebastian da li će razaranje strukture koja nikada nije ni sagrađena kraju privesti Vučić ili će posao preuzeti SZS – koga je ideja bojkota srozala na 8,5% podrške. A vama, kao i prof. Teodoroviću, želim uspešno guranje automobila po pešterskoj visoravni.