Reosnivačka skupština

Odnedavno se govori – „neće ga korona“.

Visoko postizborno slavlje u glavnom esenesovom čardaku pokazalo je ko je u pobedničkom taboru čeličnog imuniteta, a ko jok.

Nisam siguran da će dame i gospoda koja su podlegla zarazi ubuduće moći da računaju na „visoke funkcije“.

Jer pazite, na tom derneku svi su bili izloženi istom epidemiološkom riziku – na koji nisu davali ni pet para jer čvrsto veruju da su jači od sudbine – ali nisu se svi zarazili.

Brnabićka, na primer – iako je prednjačila u grljenju i ljubakanju – nije, čime je dokazala da je žena posebnog kova dostojna da i sledećih nekoliko decenija obnaša funkciju Visokog Poverenika u vladi.

Najviši Pobednik je takođe prošao nezaražen i odmah posle trandibala – bez (javnog) testiranja koje je izgleda za njega ispod časti – krenuo da slavu srpske korone pronosi po svetu.

Gde je tačno Visoki sada – nije mi poznato, znam samo da nije na mestu na kome obično obitava, što će reći u svim raspoloživim televizorima. Osim ako mi nešto nije promaklo, uopšte se i ne oglašava.

Situacija je, međutim, takva da bi trebalo da osnuje još najmanje deset televizija da ga prate u stopu.

Epidemiološka slika se dibidus usložnjila, Novi Pazar „kuva“, zdravstveni sistem „na aparatima“, krizni štab podlegao srpskim podelama, potpukovnik stidljivo najavljuje ostavku (a Njega nema da ostavku ne prihvati)… Da ne dužim – situacija je takva da prosto vapi za čvrstinom Visoke Ruke, a Visokog u javnosti nema pa nema. Ili meni nešto promiče.

Ne insinuiram da je Visoki podlegao Visokoj Zarazi, pa da – da ne bi, je li, uznemiravao javnost – samozatajno liže rane i boluje u nekom mutlaku.

Naprosto konstatujem da ga nema u javnosti, što je javnosti (i stvarnosti) navikloj da bude do vrha ispunjena njime, isto što i atmosferi iz koje bi volšebno nestao kiseonik.

Dobro, de, rešiće se i ta misterija.

Za mene je, međutim, mnogo veća misterija gde je „prava“ opozicija. Ako je bojkot uspeo, zašto se opozicija našla na ivici raspada?

I zašto Guzijan Jeremić, jedan od najgorljivijih zagovornika bojkota, najavljuje (pretpostavljam samostalni) izlazak na sledeće izbore?

I zašto Demokratska stranka do u beskonačnost nastavlja da pravi budalu, ne od sebe, nego od odlučnih ljudi, nažalost večinski upokojenih, koji su je s mukom maltene iz ničega napravili i na kraju je – malo milom malo silom – ostavili u nasledstvo pigmejima koji ne propuštaju priliku da pokvare i čekić.

Nemojmo se zajebavati.

Jedina šansa da se izađe iz ovog delirijuma jeste obnova Demokratske stranke – koja bi se u novonastalim okolnostima radi skidanja hipoteke mogla nazvati i drugačije, Demokratska Akcija, recimo – ali koja bi zadržala isti program i isto ono ustrojstvo sa kojim je pobedila sto put jebenijeg igrača od Visokog Respiratora.

Kad sam onomad huškao na restartovanje DS-a, napisah da su dobrodošli i svi bivši ešeloni. Pogrešno iz osnova. Takvima treba zabraniti dolazak na reosnivačku skupštinu.