Rio je srce Srbije

Optužio ih je za podmuklu nameru da – pod plaštom smanjivanja broja poslanika i pročih kozmetičkih dubara – izbace Kosovo iz preambule ustava. Ta je preambula – koja, inače, nije tema naše današnje (olimpijske) kolumne – bila zvezdani trenutak seljačkog idealizma i čemerne srpske politike poricanja neprijatne realnosti, koja nam se bezbroj puta olupala o glavu, ali od koje se ne odustaje niti će se – kako stvari stoje – odustati.

Evo kako to (treba da) funkcioniše u mrskoj realnosti. Na pitanje – gde je Kosovo, sledi odgovor – kako gde, pa u preambuli u kojoj lepo piše da je Kosovo naše, a ako neko drugačije kaže, taj kleveće i laže. Ja sam, nadžak kakav sam, u vreme preambularnog zamešateljstva ustavotvorcima zamerio izvesnu uskosgrudost u pristupu materiji. Zapitao sam se zašto – kad im je već dobro krenulo – u ustav ne uture i ostale srpske zemlje i zašto – kad ustav već otvara neograničene mogućnosti uređivanja stvarnosti – ustavom ne zagarantuju da prosečni životni vek Srba bude 150 godina, a prosečna plata 2500 evra.

Posle je došao Briselski sporazum, na silu Boga postignut pomoću – kako se to u diplomatiji kaže – zavrtanja ruku i ušiju, pa je kosovsko pitanje donekle relaksirano, a na njegovom braniku su ostali uglavnom profesionalni kosovobranitelji koji srce Srbije udarnički brane…Gde? U Prištini? Kosovskoj Mitrovici? U Prizrenu i Zvečanu? Ma jok, more. U Beogradu?

Od pre neki dan, međutim, Kosovo se brani i u Riju, gde su u toku takozvane Olimpijske igre na kojima – osim srpskih, koji su u neku ruku starosedeoci olimpijade – po prvi put nastupaju i tobožnji sportisti iz “lažne države” što je bio razlog da – uprkos tome što naš ustav ne važi u Brazilu – politički komesarijat srpske olimpijske ekipe propiše pravila ponašanja za naše sportiste u slučaju – pu, pu daleko bilo – bliskih susreta sa kosovskim kolegama.

Kao izuzetno povoljnu okolnost za očuvanje Kosova u granicama preambule, fiskulturni popečitelj je naveo činjenicu da su naši sportisti smešteni na jednom, a kosovski na sasvim drugom kraju Olimpijskog sela, propuštajući da objasni da li je u pitanju slučajnost ili još jedna pobeda naše diplomatije. Bilo kako bilo, popečitelj je otišao i korak dalje pa je izdao “preporuku” ( a neka sad neko stisne muda da se o nju ogluši) da naši sportisti, ako se počem nađu na pobedničkom postolju u društvu kosovskih, sa postolja demonstrativno siđu i time celom svetu pokažu da je Kosovo naše. Čini mi se da je, osim što je besmislena, ta predostrožnost i nepotrebna. Retko će se naši sportisti penjati na pobedničko postolje, kosovski još ređe, a mogućnost da se na postolju nađu zajedno, ravna je – preambuli. Toliko za danas.