– Ne znam šta se to dogodilo sa mojim Miroslavom, počeo je da priča deda Velizar. – Vaspitao sam ga strogo, ali pravično, u duhu socijalističkog morala. Nikada sa njim nisam imao problema. Bio je odličan učenik i u osnovnoj školi i u gimnaziji, gde je sa sedamnaest godina primljen u SKJ.
– Kasnije, na fakultetu, Miroslav je studirao političke nauke, nastavio je Velizar. – Nije podlegao zapadnim uticajima, mislim: nije odlazio na igranke niti je slušao dekadentnu crnačku muziku. Imao je izuzetno visoku klasnu svest. Još kao omladinac, po zadatku je, zajedno sa kolegom Slobodanom Miloševićem i njegovom drugaricom Mirom, ćerkom narodnog Heroja Mome Markovića, zapisivao imena članova partije koji odlaze na otvaranje izložbi Miće Popovića i na književne večeri nerevidiranog golootočanina, Dragoslava Mihailovića. Spiskove je uredno dostavljao nadležnim organima Službe. Takođe je sastavio spisak gimnazijalaca i studenata iz reakcionarnih porodica koje francuski ambasador, morfinista i buzerant, da prostite, jebe u dupe, a za uzvrat im poklanja farmerice, strane cigarete, gramofonske ploče, knjige i kolonjsku vodu.
– Znam za taj spisak, Basara, veli maršal. – Čitao sam ga! Sramota jedna. Ali, koliko se sjećam, tvoj sin je također priložio listu bajagi uzornih omladinaca koje, da prostiš, u dupe jebe kineski ambasador. Sumnjivo je što im niš ne poklanja za uzvrat. Bojim se da tu postoji ideološka pozadina. Svakojaka lijeva skretanja! Trockizam! Revizionizam! Maoizam! Uravnilovka! Na takve treba obratiti pozornost! Inače, niš to nije. Diplomati su – osim naravno naših, jugoslavenskih – listom buzeranti. Krleža mi je tu skoro rekel da je i Andrić bio buzerant. Kak bi drukčije onako mlad bio imenovan kraljevim veleposlanikom. Ima tu logike. Ali nema istine. Krleža je bijesan što je Andrić primio – Fric tako smatra – njemu namjenjenog Nobela i sikće uokolo. Bio sam naložio Leki, prije razlaza, razumije se, da istraži to sa Andrićem. Ne samo da nije buzerant, pisalo je u izvještaju, Andić je pravi satir. Osobito voli da guzi supruge kolega pisaca i društveno-političkih radnika. Nego, gdje smo ono stali, što se dogodilo tvom sinu, Miroslavu. Da se nije uvatio rđavog društva?
– Naprotiv, druže vrhovni komandante, uhvatio se dobrog društva. Samo je iz tog druženja izvukao pogrešne pouke. Počeo je, naime, da se sastaje sa studentima iz arapskih zemalja. Šta sam mogao da mu prigovorim? Sledio je državnu politiku. Naša zemlja, pod vašim mudrim rukovodstvom, podržala je pravednu borbu arapskih naroda protiv cionizma i hegemonizma imperijalističkog satelita Izraela. Partijska direktiva je bila: dovesti što više omladinaca iz arapskog sveta na studije u Beograd i učiniti sve da se osećaju kao kod svoje kuće. Miroslav je učinio sve da se osećaju kao kod kuće. Ne znam kako je došlo do toga da ti studenti obrlate Miroslava i da ga nagovore da pređe u islam. Držao sam ih ja na oku, naravno. Ništa sumnjivo nisam primetio. Naoko – sve dobri momci. Piju samo čaj. Retko ko zapali cigaretu. Po ceo dan naglas čitaju. Kako sam mogao znati šta čitaju? Na arapskom i Kuran i Kapital zvuče isto: al habulah, al mahabilah ve hezbolah…Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
