– Za mene je zvanični stav Partije svetinja, nastavio je general Basara svoj „raport“ kod Tita, ali mislim da od Arapa nikada neće ispasti dobri komunisti. Nepravda, kapitalizam, eksploatacija čoveka po čoveku – sve to razumeju i prihvataju. Ali Alah, pa Alah. Religije se ne odriču ni pod pretnjom smrti. A opijum za narod i komunizam ne idu zajedno.
– Treba to sagledati u svijetlu dijalektike, Velizar. Islam je šeststo pedeset godina mlađi od hrišćanstva. Pa zamisli samo kak su fanatično naši preci bili religiozni prije šeststo pedeset godina. U kakvom su samo religioznom mraku živjeli. Treba strpljivo sa Arapima. Uostalom, Arapi imaju nafte, a mi nemamo. A bez nafte, Velizar – bar ti bi to trebalo da znaš – tenkovi su samo beskorisne hrpe željeza. Nastavi sad, šta je dalje bilo…
– Bruka, druže vrhovni komandante. Da stvar bude crnja i gora, obred prelaska u islam obavio je dvadeset i devetog novembra, na Dan Republike. Za prazničnom trpezom beše se okupila cela porodica, moja pokojna drugarica, Ivanka, snaha, unuk i unuka; u gostima su nam bili i moji rođaci iz Svračkovaca kod Gornjeg Milanovca. Miroslava sam prethodno poslao da kupi sirće i baš sam se pitao: zašto li se toliko zadržao? Samo smo njega čekali da se vrati, da začinimo salatu, da ja održim prigodno slovo, pa da prionemo na đakonije. Kad, u neko doba, eto ti njega. Obučen u čakšire, one sa turom do zemlje, a na glavi fes. Još sa vrata je viknuo: „Alah uakbar, ćafiri!“ Pre nego što sam stigao da reagujem, dotrčao je do stola, uzeo pečeno prase i bacio ga kroz prozor, čime je učinio krivično delo ugrožavanja opšte sigurnosti. Moj stan se nalazi na šestom spratu. Mogao je nekoga ubiti. Srećom, bio je praznik, vreme ručku, na ulici nigde žive duše.
– Bacivši prase, izdajnik se zatvorio u sobu i počeo da klanja. Odmah sam pozvao SUP Stari grad i naredio da pošalju milicijsku patrolu. Nije prošlo ni pet minuta, eto ti patrole. „Druže generale, o čemu se radi?“ pitao je vođa patrole, Stanivuk. Savestan milicionar. Poznajem čoveka. Ali – šta da mu kažem? Odlučio sam da kažem istinu. „Druže vodniče“, rekao sam, „moj sin je obukao turske čakšire i fes, povikao ‘Alah uakbar’ i bacio pečeno prase kroz prozor.“ „Je li pijan?“ pitao je Stanivuk. Nisam mogao da lažem. „Nije pijan“, rekao sam. „Kako da bude pijan; islam zabranjuje upotrebu alkohola.“ „Je li povredio nekoga?“ Opet ne mogu da lažem. „Nikoga nije povredio!“ „E, u tom slučaju“, rekao je Stanivuk, „to je vaša porodična stvar. Morate to sami rešiti.“ Stanivuk je salutirao, poželeo nam srećne praznike, okrenuo se nalevokrug i otišao.
Drug Tito je zapalio tompus.
– Slušaj, Velizar! Vodnik Stanivuk je ispravno postupio. Đurić! Na službi, druže Maršale. Javider načelniku SUP-a Beograd da vodnika Stanivuka unaprijedi u zastavnika i da ga premjesti u neku milicijsku postaju što bliže Užičkoj. Stanivuk je, Velizar, bio u pravu. Morao si to razriješiti unutar svoje familije. Ne trebam te valjda podsjećati da je porodica osnovna ćelija društva. Ak u porodici nekaj ne štima, onda ta ćelija postaje maligna. Kad se takve porodice namnože, društvo obolijeva od raka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
