– Mi smo, mi, jugoslavenski komunisti, poslije rata operativnim putem odstranili velik dio malignog društvenog tkiva, nastavio je maršal Tito. – Ali još ima prikrivenih metastaza. Još ima slabih tačaka. I što sad? Ak nisi bio u stanju riješiti stvar unutar tvoje familije, nisi se smio obraćati narodnoj miliciji. Nisi poštivao redoslijed. Morao si to iznijeti na tvojoj partijskoj organizaciji. Partija je proširena porodica. Partija sve zna i sve može! Partija je uvijek u pravu.
– Priznajem, druže maršale, pogriješio sam.
Što reče – pogriješio sam. Ne, Velizar, ti si pogrešio. Nemoj govoriti ijekavski poput onih ulizica koje misle da će mi se tako umiliti.
– Omaklo mi se, druže maršale, neće se više ponoviti. Priznajem: pogrešio sam. Podlegao sam malograđanštini i sitnoposedničkom mentalitetu. Mislio sam da ću biti u stanju da subjektivnim snagama izađem na kraj sa problemom. Ali, Velizar, o tome ti i govorim: nisi se oslonio na sopstvene snage nego si pozvao narodnu miliciju. U tom slučaju potpuno nenadležnu. No, dobro. Izvršio si samokritiku. Sada će sve biti u redu.
– Da li to znači, druže maršale, da će se Miroslav vratiti u ateizam?
– Ne, Velizar, ne trči – kako vi Srbi kažete – pred rudu. Nemoj iznova zapadati u malograđanski subjektivizam. I nemoj više, majku ti božju, skakati u stav mirno. Ne uzimaj to previše k srcu. Bog ne postoji, pa su u tom smislu teisti samo zabludjeli ateisti. Znaš li ti znaš koliko barela nafte vrijedi prelazak tvog sina u islam. Pojma nemam, druže maršale. Ne znam ni šta je barel.
– Kalajine!
– Na službi, druže maršale!
– Donesi der nam bocu ruma Bacardi, što mi ga je onomad poslao Fidel Kastro.
– Odmah, druže maršale.
– Ti to, naravno ne mreš znati, ali prelazak tvog sina na islam imao je izuzetno dobar odjek u arapskom svijetu. Imaju i oni svoje agente ovdje u Beogradu. Pročulo se to u Kairu, Bagdadu, Amanu i kojekuda. Lično me je zvao Naser… Ne, nije Naser, on je umro, slava mu, Đurić, tko me je ono zvao iz Kaira?
– Anvar el Sadat, druže maršale.
– Da, Sadat. Ali, Đurić, zar Sadat nije u Bagdadu?
– U Bagdadu je Sadam, druže maršale.
– Hvala, Đurič. Možeš se vratiti u fioku. I drugi su me neki zvali, Velizar. Visoko cijene što konvertita nismo represirali. Što bi mu se svakako dogodilo da se poturčio u Moskvi, Pragu ili Budimpešti. Pa, zamisli samo, da sin maršala Žukova pređe u islam? Ne smijem ni misliti o tome. Nemaš pojma koliko su tvoj sin i vodnik Stanivuk učinili za ugled Jugoslavije u svijetu nesvrstanih. Da je vodnik Stanivuk slijedio impuls, da je uhitio i premlatio tvoga sina Sulejmana, naš ugled bi stravično opao. Pametan momak taj vodnik Stanivuk. Đurić!
– Na službi, druže maršale.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
