Rušenje vlasti

… a i naš drugoplasirani prezidencijalni kandidat može (bar zasad) samo da sanja o trideset četiri koma nešto glasova, koliko je osvojila Marin le Pen iliti u prevodu – Vojislava Šešelj.

Ali tema naše današnje kolumne nije osvajanje nego – kako ste se, pretpostavljam, već iz naslova obavestili – rušenje vlasti, što će reći jedan od najpopularnijih, najunosnijih, ali i najopasnijih srpskih zanata.

Novija srpska istorija zapravo i započinje „rušenjem vlasti“ jer su Osmanlije sebe bezbeli smatrali, ako ne baš demokratski izabranom, a ono legalnom, legitimnom i međunarodno priznatom vlašću. Još se, međutim, ustanci nisu bili čestito ni završili, još se nova, demokratski izabrana, srpska vlast nije konsolidovala, a knjaz Miloš je sekirom „srušio sa vlasti“ vožda Karađorđa, čiji će, opet, potomci u više navrata – obično metkom – „rušiti“ sa vlasti Miloševe potomke.

Da ne bih zalazio u sitna crevca i traćio karaktere, reći ću ukratko da je „rušenje vlasti“ s vremenom postalo neotuđivi deo našeg „nacionalnog identiteta“ i da su sve srpske vlasti – koje su na vlast po pravilu dolazile „rušenjem“ prethodne vlasti – bivale izložene neprestanoj opasnosti od „rušenja“.
Srpske vlasti, samorazumljivo, nisu dozvoljavale da budu tek tako srušene, pa su razvile niz strategija za očuvanje „legalnog i legitimnog poretka“ od kojih su najuspešnije bile one nasilne. U počecima srpske državnosti te strategije behu ekstremno nasilne, da bi postepeno konopac i metak bili zamenjeni pendrekom i sudom i to je tako išlo sve do oktobra dve hiljadite godine kada su pendrek i mardelj zatajili i otišli u ropotarnicu istorije.

Od tada naovamo, narodne bune, protesti i demonstracije (svih boja) koje su – nemojmo se zavaravati – uvek pokušaj „rušenja“ vlasti, odvijaju se u atmosferi relativno uzorne međusobne tolerancije vlasti i „protestanata“ i to je, ako mene pitate, znak da – osim u ekstremnim situacijama, ako vlast baš poasi – i narodne pobune i protesti treba da završe u ropotarnici istorije i da budu zamenjeni iznalaženjem političkih mehanizama za nenasilnu smenu – umal ne rekoh „rušenje“ – vlasti. Rekao bi čovek – ništa lakše, prosto ko pasulj, ali uopšte nije tako, a nije tako zato što je vlast mnogo lakše nasilno „srušiti“ nego je posle „rušenja“ izgraditi.

Sledi čika-Sveta-srpskoj-deci poruka mladićima i devojkama čiji „protesti protiv diktature“ polako jenjavaju. Tek biste, draga srpska deco, izgubili da ste pobedili i srušili vlast. Kajmak bi opet pokupili paraziti, muljatori i lopuže. I zato – masovno izlazite, ali ne na ulicu, nego na izbore.