Komični su, što uopšte ne znači da ne mogu biti i tragični, pokušaji preuređivanja prošlosti pomoću raznoraznih rehabilitacija. Sada je na red došao Gavrilo Princip. Neki ovdašnji patrioti – među njima i Kusturica – iščeprkali su odnekud (pravno neporecivu) činjenicu da akt o aneksiji Bosne i Hercegovine nikada nije ratifikovan u carskom i kraljevskom parlamentu, sledstveno čemu mladobosanci i Princip de iure nisu mogli biti optuženi za veleizdaju jer – takođe de iure – nisu ni bili austrougarski podanici.
Ja nikome ne sporim pravo da Principa posmatra kao nacionalnog heroja – on to u izvesnom smislu i jeste – ali držim da je neukusno jednom odavno mrtvom čoveku pripisivati sopstvenu ideologiju, u konkretnom slučaju – gučansko-memorandumsko-koštuničarsku. Mlada Bosna je bila svejužnoslovenski, ne velikosrpski pokret. To je neporeciva činjenica. Neka (opravdano) protivljenje reviziji istorije važi i za Principa.
No, dobro! Kome će biti podnet zahtev za rehabilitaciju Gavrila Principa? Čisto sumnjam da će je prihvatiti bilo koji sud u Austriji. Možda čak i ne toliko zbog tradicionalne austrijske „antisrpskosti“ koliko zbog toga što Republika Austrija – pretpostavljam s pravom – kao nacionalna država ne želi da snosi odgovornost za postupke počivše nadnacionalne Austrougarske monarhije. Čisto, takođe, sumnjam da bi današnja Srbija prihvatila odgovornost za brljotine – a bilo ih je ihaha – počivše Kraljevine Jugoslavije.
Opet, no, dobro! Pretpostavimo da neki sud uzme stvar u razmatranje. Šta će bilo ko – osim taštine pokretača procesa rehabilitacije – dobiti eventualnom Principovom rehabilitacijom? Hoće li to popraviti medijsku sliku Srbije? Hoće li istorija izgledati drugačije? Hoće li – konačno – iko na ovom borniranom svetu – na to uopšte obratiti pažnju.
Ako svet neće, mi bismo svakako trebalo. Radi našeg dobra bilo bi dobro Sarajevski atentat sagledati u svoj njegovoj složenosti i izvući neke pouke. Kao što je neprimereno jednog fanatizovanog idealistu Principa, svrstavati među teroriste i obične kriminalce, nije mnogo pametnije ni nekritički proslavljati njegov čin. Ostavimo mi, na trenutak, svetsku istoriju po strani i pozabavimo se ranama koje su Principovi hici indirektno naneli nama, Srbima. Nije, cenjeni publikume, prošlo ni nekoliko sati od atentata, a širom nekadašnje Austrougarske su počeli stravični pogromi nad Srbima. Potonja austrougarska okupacija Srbije svakako ne bi rezultirala onolikim i onakvim zverstvima i žrtvama nad civilima da ta zverstva nisu pravdana „osvetom za prestolonaslednikovu smrt“. Prošlost se ne može promeniti, ali – kako stvari stoje – ovde se ne može promeniti ni budućnost, iako u suštini može. Još uvek je ovde snažna politika rusko-srpskog ruleta – pucaj, pa šta bude.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
