Sabornost fascinacije

Pa da krenemo na posao. Na osnovu zbira učinaka četvoromesečnog izražavanja građanskog nezadovoljstva Vučićem – koji su kulminirali pansrpskim panađurom – i izražavanja Đidovog, Guzijanovog i Boškićevog ličnog nezadovoljstva što nisu na Vučićevom mestu, donosim sledeći zaključak: nezadovoljno graždanstvo, seljaštvo i opozicionarstvo serbsko podlegli su staroj srpskoj boljci – potcenjivanju protivnika, u datom slučaju Vrhovnog Komandanta i Bića.

I vaistinu, površno posmatrano, Vučićev „nenarodni“ režim liči na kulu od izanđalih karata sagrađenu rukama neopevanih klovnova i vašarskih suklata, što je stvar koja dodatno kida ionako tanke opozicionarske živce i koja krati ionako prekratke fitilje.

Uđite u bilo koju kafanicu, naručite kaficu, oslušnite malo, sigurno ćete sa nekog od susednih stolova čuti usplahireno retoričko pitanje: „Kako je moguće da su nam Ovaj i Ovi, ovakvi kakvi su, zaseli na grbaču, tu sede i ne nameravaju da siđu.“

Jeste to – u teoriju – pitanje od 1.000.000.000 sendviča, ali – u praksisu – nije totalna misterija. Evo kratkog i jebitačnog odgovora. Vučić & Co su zaseli i sede (mada ne udobno) na grbačama zahvaljujući svesrpskoj fasciniranosti – šta fasciniranosti, opsesiji – njegovim likom i delom.

Šta ovaj normalizator priča – bezbeli će sad graknuti nezadovoljnici – mi fascinirani Vučićem, pa mi ga mrzimo iz dubine duše, očima ne možemo da ga vidimo, krvi bi mu se napili. E, u tome i jeste caka. Boli, naime, Vučića dupe da li ga N. N. građanska lica obožavaju – što mnogi čine – ili ga „podržavaju“ iz koristoljublja – što takođe mnogi čine – ili ga iz dubine duše mrze, njemu je važno da bude centar svačije pažnje, u čemu stoprocentno uspeva i sve se udara šapicama u grudi posmatrajući kilavu opoziciju kako pokušava da ga „sobali“ tehnikama u kojima je on nenadmašan majstor, a usto ima i premoć u ljudstvu i materijalu.

Ima li nešto što bi istinski – a ne odglumljeno i isfolirano – uznemirilo i uzdrmalo Vučića. Ima, To je isto ono što je do srži uznemiravalo jednog mnogo jebenijeg srpskog vladara i igrača – Kodžu Miloša – a to je opštenarodno ćutanje, apsolutno ignorisanje svih njegovih reči i dela i nepopulističko političko organizovanje.

Ja u više navrata ovde napisah da akcije poput desanta na RTS, opkoljavanja Prezidencijalnog konaka, otmice saobraćajnih znakova i sl., ič ne slabe, nego samo jačaju Vučićevu poziciju. Ali, ajde, reci ti to galamdžijama koji bi – iako nemaju ništa da kažu – ako im zapušiš usta progovorili na dupe i koji misle da će ako se dva dana ne pojave na nekom televizoru prestati da postoje. Što je, uzimajući u obzir stepen opštenarodne jurodivosti, sasvim tačno. Ali što ne bi bilo ništa loše.