Sabornost u Guči

Dakle, ovako: trubački bendovi – iliti razurlaši, kako ih je zvala moja baba (ne Kurana, Zorka) – raspoređeni su na relativno malom prostoru, đa na otvorenom, đa pod šatrama i sve to duva iz petnih žila. Ni po jada da se dogovore, pa da sviraju jednu melodiju – što bi po meni bilo baš saborno i dobro po nacionalno jedinstvo – jok, more. Svaki bend piči svoju numeru. Oni tamo Svilen konac, ovi ovde Sa Ovčara i Kablara, oni onamo Užičanku. Rezultat: totalna kakofonija. Još kad se predveče priključe i pevaljke, sve odlazi u 3LPM.

Od tih, sada poodavnih vremena, stvar je eskalirala. Nađe se, recimo, u modernoj Guči ponešto i za pedofile, što je u soscijalističkoj Jugoslaviji bilo nezamislivo. Državna propaganda i državne novinčine prosto nagone cenjeni publikum na Sabor, obećavajući lud provod, dobar krkanluk i još bolje piće, a posle narodna milicija zaposedne sve prilaze Guči i samo oduzima dozvole. Red je, brate, da i oni nešto zarade. Gde im je klasično obrazovanje? Znaju li policajni komandanti da za vreme karnevala zakoni ne važe. Mogao si se u stara dobra vremena serbez sprdati sa kraljevima i papom, što je inače bilo strogo zabranjeno. Sad ako neko pijan padne s konja (ili se u naše vreme zakuca u banderu), to je, prijatelji moji, rizik karnevala. Karneval je, kako to lepo reče jedan ovdašnji politički mudroser, „odušak“.

A kako da čovek oduši kad mu milicija duva za vrat? No dobro, smisao gučkog sabora je mnogo više mistički i gnoseološki, nego zabavni, nije li nas o tome blagovremeno poučio Sahibija. I da zanet, kad čovek malo razmisli, Sabor trubača vaistinu otkriva mnogo toga u Srbiji. Sabor u Guči je, zapravo, Srbija u malom. Da kažemo – sama suština Srbije. I u „Srbiji bez Sabora“ sve je isto kao na Saboru. Što će reći: svi su na malom prostoru, svako svira svoju pesmu, ne zna se časni krst, ne zna se ni ko pije ni ko plaća, ali taj koji plaća – plaća papreno. A narodna milicija, baš kao i u Guči, vreba iz prikrajka i oduzima krvavo stečene dozvole.