Eto ti! Da sam juče umro, ne bih saznao šta je u stvari pušenje. Već četrdeset godina pušim, a pojma nisam imao da je pušenje – „posedovanje ili rukovanje upaljenim duvanskim proizvodom bez obzira da li se dim aktivno udiše i izdiše“. Sad, kada je pušenje definisano nedvosmisleno jasno, „posednici i rukovaoci duvanskim proizvodima“ ima da beru kožu na šiljak.
Novembra jedanaestog tekuće godine, na snagu stupa strogi zakon čiji je cilj da ružnu naviku iskoreni drakonskim novčanim kaznama. Jeste da sam ja pušač, ali ne poričem da je pušenje i štetno i ružno; pozdravio bih zabranu žarenja na javnim mestima da se u celu tu priču od početka nije umešalo licemerje. Dakle ovako: čak i u zemljama sa najrigoroznijim zakonima, cigarete su lako dostupne, veoma skupe i veliki su izvori poreskih prihoda. Države vide lepu vajdu od posedovanja i upotrebe duvanskih proizvoda, ali – pazi ovo – državnici sad hoće i jare i pare. Ne odriču se lepih prihoda, ali ne bi da im se dimi oko glave. Hoće čist vazduh. Dobro zdravlje. I dug život. Sve su to legitimne želje. Ali ja nešto mislim da bi apsolutna zabrana proizvodnje i prometa cigareta dala najbolje rezultate. Hoćeš-nećeš, ne možeš da pušiš. Jeste, razvio bi se šverc, ali bi teškoća i skupoća nabavke prepolovila broj pušača, a – što je još važnije – nove generacije ne bi uopšte dolazile u kontakt sa „duvanskim proizvodima“. Kako se ono kaže: „ne uvedi me u iskušenje“.
Takve i slične zabrane ja zovem evroidiotizmima. A oni se kod nas najbolje primaju. Tako je, recimo, svojevremeno u Švedskoj uveden propis da svetla na automobilima uvek moraju biti uključena i pošast upaljenih svetala se kao kuga proširila Evropom. Pri tom se zaboravilo da je Švedska zemlja u kojoj noć traje šest meseci, a gotovo uvek je polutama. Obaveza da svetla budu upaljena tamo je i korisna i razumljiva. Kome, međutim, sijaju ta svetla kod nas, u Crnoj Gori, Makedoniji ili Grčkoj kad upeče zvezda i kada je opšti ambijent stotinama puta svetliji od najsnažnijeg halogenog fara. Ne bi li bilo bolje propisati da se svetla pale po potrebi? Pa niko valjda nije lud da vozi po mraku. Ništa bolja nisu ni ona parking mesta za hendikepirane sa kojima dosadih i bogu i ljudima. Brižna država tim povlašćenim komadima trotoara šalje podmuklu poruku: mi smo vam obezbedili mesto za parkiranje, a vi se snađite za hleb, lekove i automobile. Nama, pušačima, ostaje nada da će i antipušački zakon proći kao i zakon o zimskim gumama Srbije. Osete li samo žamor nezadovoljstva među sirotinjom rajom, državotvorci će prekonoć okrenuti ćurak naopako, pa će u prvi plan isturiti Mrkonjića koji će objasniti da se, u stvari, zbog tradicije i još koječega pušiti može. Ali duplo manje nego ranije. Uostalom, mislim da se preteruje sa štetnošću duvanskog dima. U poređenju sa izduvnim gasovima automobila, oblaci duvanskog dima izgledaju prilično bezazleno. Nema tog pušača koji će za mesec dana u atmosferu izbaciti onoliko štetnih materija i gasova koliko ih za sat izbaci jedan džip. Jeste, kažu, ali džipovi troše evrodizel. Šio mi ga Đura. Jeste evrodizel evrodizel, ali je ugljen-monoksid ugljen-monoksid, bez njega nema motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Licemerno, brate, nekako. Ali još uvek podnošljivo. Može, daleko bilo, nekom pasti na pamet da pušenje na javnom mestu kažnjava streljanjem.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
