Šahinšaja 2

Nikola Šainović je u intervjuu Danasu – između ostalog – ustvrdio da se „ozbiljnost nacije pokazuje u ozbiljnom tretmanu istorije i da ozbiljne nacije čuvaju svoje spomenike, jer jedni govore o slavi, a drugi opominju na greške, treći ukazuju i na jedno i na drugo“.

Rekoh juče da je Šaji svaka bila ka vladikina, ali danas imam izvesna zakeranja. To što je Šaja rekao vaistinu se odnosi na ozbiljne nacije – i u takvim nacijama tako se i radi – nevolja je što mi ne samo da nismo ozbiljna, nego smo – da parafraziram Đinđića – neozbiljna, nedovršena nacija, nacija bez orijentacije, nacionalnog stila i sa najmanje nekoliko međusobno oprečnih, često i zaraćenih istorija, sledstveno čemu, kada se jedna od srpskih istorija domogne vlasti, jedan od njenih prvih poteza bude apsolutno zatiranje svakog traga prethodne – ne vlasti – nego istorije.
Podsetiću, recimo, cenjeni publikum, a i Šainovića, da brojne Titove spomenike – i mnoštvo spomen-obeležja NOB-a – nisu porušili prekonoć povampireni četnici, nego upravo Slobini socijalisti, dojučerašnji vatreni Titovi omladinci i komunisti. A zašto? Zbog pada konjunkture komunizma na svetskoj i porasta akcija nacionalizma na lokalnoj, balkanskoj berzi, eto zašto. Toliko o karakteru naših „ljudi posebnog kova“. Svejedno, daleko sam od primisli da su jedne jesenje večeri Milošević i nekoliko starkelja iz SANU zaseli, zaključili da „ako ne umemo da radimo, umemo da se bijemo“ i navrat-nanos skovali pakleni plan o ratu za ujedinjenje „svih srpskih zemalja“.

Tinjalo je sve to decenijama, nikada se zapravo nije ni gasilo, a i začelo se – kao plod seljačke filozofije – zato da bi se bežalo što dalje od rada (svake vrste, osim društvenopolitičkog) i da bi se – u sumanutim pokušajima da se osvoji „Velika“ – izbegao napor da se napravi solidna država Srbija unutar granica koje joj je odredio Gospod Bog.

E, zato sam se ja – i ne samo ja – usprotivio sve prpošnijoj ideji o podizanju spomenika Slobodanu Miloševiću – nipošto jedinom, a verovatno ne ni najvećem ideološkom krivcu za mrak devedesetih – zato što taj spomenik ne bi, kako Šaja kaže, „opominjao na greške“ ili „ukazivao i na jedno i na drugo“, nego bi bio otvoreni poziv da se istorijski period, čiji je Milošević simbol, ponovi i da – po ustaljenom običaju – izbriše i zatre i ono malo civilizacijskih i demokratskih tekovina koje smo osvojili nakon njegovog (i Šajinog) sunovrata sa vlasti.

Što se – ponavljanje mračne istorije – kažu mi ljudi do čijeg mišljenja držim, lako može dogoditi, jer – kažu isto ti ljudi – ako je jednom istom narodi kraljevina bila trula i nepravedna, a socijalistička Jugoslavija – stvorena da bi ukinula trulež i nepravdu – prekonoć postala „tamnica naroda“ i „srbomrzačka tvorevina“, onda taj narod ništa bolje i ne zaslužuje.