Nisam, đuturumi komentatorski, na odmoru, ne „uživam“ – kako to tabloidne novindžije vole da kažu – „na egzotičnim destinacijama“ – razlog povremenih zamena „Famoznog“ kojekakvim drugim pisanijama čisto je medicinske prirode.
Ovih dana, naime, otkrilo se – sasvim slučajno, kako to inače biva – da me, osim mog starog karadušmanina, diskus hernije, u hodu i ostalim aktivnostima ometa i suženje takozvanih femoralnih arterija, tako da vreme provodim u zdravstvenim ustanovama naše zemlje ponosne, a znate kakve su, da vam ih ne opisujem, jedva tamo da ima struje i vode, kamoli bežičnog interneta.
I – šta da vam pričam? Dok sam se motao po hodnicima i sobama nekada verovatno reprezentativne, sada poluderutne Klinike za vaskularnu hirurgiju Dedinje – na kojoj u prepotopskim uslovima rade vrhunski doktori i nimalo mrzovoljno i ljubazno medicinsko osoblje – povremeno bih se prisetio Slobe, Šaje, ostale SPS raje i njihovih „zlatnih devedesetih“, pa mi u nastupu vaskularnog šeretluka pade na pamet da bi – ukoliko spoljni Dačić progura ideju o podizanju monumenta Miloševiću – najbolja lokacija za Slobin kip bio plato ispred Klinike za vaskularnu hirurgiju.
Možda se pitate zašto? Zato što bi pacijentima već sam pogled na Slobin spomenik širio arterije, a vi sad razmislite zašto. No, dobro. Naš drug Šahinšaja – ako je počem imao (ili ih još ima) problema sa krvnim sudovima – zacelo se lečio u julovskim de luks klinikama, pa je mogao slati mailove – ako je savladao tu veštinu, ipak je on čovek starog kova – a na eventualnu primedbe opozicije da ostatak srpske sirotinje raje nema tu privilegiju, zacelo je kao iz puške odgovarao oveštalim frazama da u Americi – gde, uzgred, muče i crnce – socijalno osiguranje imaju samo kapitalisti, imperijalisti i neprijatelji Srbije.
Još sam o koječemu razmišljao sam ovih jesenjih dana. Recimo o očiglednom, a opet neprimetnom fenomenu da iza gorljive brige srpskih pseudoelita za ceo narod (i sve njegove zemlje) stoji savršena ravnodušnost za konkretnog čoveka, ma koliko taj čovek pripadao tom narodu i ma koliko naroda ne bi moglo biti bez konkretnih ljudi. Elitama srećnijih i bolje uređenih zemalja to je odavno došlo iz dupeta u glavu – pa uprkos tome što su podjednako ravnodušne prema običnim ljudima kao i ovdašnje – svojoj raji ipak obezbede poneki auto-put, poneku crkavicu, poneku dobro opremljenu bolnicu, poneku lepu školu, poneko radno mesto i još neke trivijalnosti, nedostojne razmišljanja naših vizionara vazda zagledanih u večnost. Inače, sve ostalo je svugde isto, zato što smo u suštini svi mi pomalo Šaja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
