Tamo negde, polovinom osamdesetih, u vreme kada se Rogonja još ne beše ovoliko razmahao, naleteh u nekom od mnoštva ondašnjih časopisa “za kulturu i društvena pitanja” – koji su u međuvremenu svi do jednog pogašeni – na vrlo zanimljiv tekst autora kome sam zaboravio ime, sećam se samo da nije bio naše gore list.
Tema rečenog teksta beše – kultura militarizma. Držim da je prava šteta što naš vojni popečitelj Vulin i NJegov Vrhovni nisu pročitali taj tekst – bili su u to vreme, fakat, premladi za takva štiva – jer da su ga pročitali, puklo bi im pred očima da se Vulin u smešne paravojne uniforme odeva, ne da bi odaslao poruku da je vazda spreman položiti život za otadžbinu (što je u onoliko navrata, verbalno, naravno, dokazao) nego da bi – sa jedne strane zasenio prostotu pučanstva, a s druge pučanstvu uterao strah u kosti.
Tako funkcioniše ideologija militarizma i upravo tome – pisalo je u tekstu – i samo tome služe ikonografija, insigniologija i kostimografija društava ogrezlih u militarizam, a da bi to sredstvima očigledne nastave i pokazao, autor je pažnju čitaoca skrenuo na dizajn i veličinu oficirskih šapki kao ogledalo stepena militarizacije društva, pa je kao svetle primere naveo oficirske šapke Vermahta (ne potonjeg Bundesvera) i (tadašnje) sovjetske armije.
I vaistinu, čim čovek baci pogled na te šapke veličine omanjeg heliodroma koje – onako nabudžene i nakićene – streme nebu pod oblake, momentalno prima poruku, to jest naređenje: mirno, na desno ravnajs, sa nama nema šale. To što Vulinova pseudozastrašujuća pojava pre izaziva potrebu da se čovek maši za kiblu nego da stane mirno, posledica je degeneracije i karikaturalizacije militarizma i zjapeće praznine pušaka pod njegovom komandom.
Ni puščana mu punina, međutim, ne bi mnogo pomogla jer autor pomenutog teksta tabelarno dokazuje da su militarizovana društva u konačnom svođenju računa pogubnija po sebe nego po dušmane i – štaviše – brojkama dokazuje da su u ratovima najbolje i najpobedonosnije prošle imperije u kojima su oficirske šapke skromnih dimenzija, a u kojima ideologija militarizma, naročito vizuelnog, nema nikakvu prođu – Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD.
To je zato – tvrdi autor – što SAD i UK svoje građane ne odgajaju kao redove gvozdenih pukova, nego ih potpomažu u nastojanjima da postanu dobri inženjeri, naučnici, pravnici, radnici, zemljoradnici i tako dalje jer im je, kad dođe stani-pani, lako od gorepomenutih napraviti gvozdene pukove, dočim je militarističkim državama praktično nemoguće da od redova i podnarednika gvozdenih pukova – jednom, kad pucnjava utihne – naprave naučnike, inženjere, pravnike i tako dalje i tako dalje i tako dalje…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
