U pravu je moja omiljena žutara – „Blic“ – nije sve crno. Sve je šareno, da šarenije ne može biti. A biće još šarenije. Šta me je sad iznervirao „Blic“? Eh, šta? Prošli praznici, pisati se mora, a da bi se pisalo, mora se pregledati štampa. Sledstveno se sinoć upustim u avanturu internetskog prelistavanja novinčina. I šta vidim u „Blicu“? Vidim naslov – nema ga jutros u štampanom izdanju – „Mogli su da rade bilo gde u svetu, a oni se vratili u Srbiju“.
Ispod naslova, kako i dolikuje, fotografija, a na fotografiji jedan momak i dve devojke, nasmešeni, naoko presrećni što su se vratili u Srbiju, a mogli su da rade „svuda po svetu“. I – dobro? Šta je tu meni zasmetalo? Ništa, brate, samo mi nije bilo jasno šta je tu vest. A ako baš vesti i nema, šta je tu bizarno, neobično, intrigantno, kako vam drago…
Polje takozvanih mogućnosti je, čestnejši čteci, beskonačno, ali nije se s tim poljem zajebavati, jer kad to polje olako shvatiš, počinješ da ga sužavaš i da se gubiš u refleksijama. U kojima i ja počeh da se gubim. Pa mi u gubljenju u refleksijama pade na pamet da je Panović – nemoj, Zoki, šta zameriti – mogao biti glavni košarkaš u NBA ligi. Ali, eto, omaklo mu se, nije na vreme počeo da trenira. A nigde nije – osim turistički – ni išao iz Srbije. I niko mu zato nije rekao ni hvala, niti mu se iko zahvalio na Dan bezbednosti.
I – kako nazvati žutarinu vest? Mlaćenjem prazne slame, lenjošću duha, opuštanju u udobnoj, zaglupljujućoj rutini, eto kako. To je, da kažemo, oduvek bila bolest srpske štampe, koja se od svog nastanka bavila stvarima koje nisu u opisu štampinog radnog mesta, nego odstrelima nepoćudnih ličnosti i naručivanjem ubistava. Da, da, prelistajte godišnjake naših žutara iz perioda 2001-2003, pa će vam biti jasno o čemu pričam. Prelistajte i novine s početka prošlog veka, pa će vam sve biti još jasnije.
Pa dobro, imam li ja kakvu ideju šta uraditi sa srpskom štampom? Imam, ali neću da vam kažem. Ne smem. Jer ću odmah biti nabijen na Crven Ban, a nije mi, ovako matorom, do Crvenog Bana.
Al ajde da vam ipak kažem. Mogli bi se podići kriterijumi, mogla bi se smanjiti količina besmislenih napisa, tipa „daj da nešto izađe“, moglo bi se to, naravno, ali kud bi onda sa novindžijama i novindžikama koji ne znaju da rade drugačije nego što rade, a mogli bi da rade svugde po svetu, samo što su nas iz velikodušnosti udostojili ostanka u Srbi: Mada mislim da bi bilo bolje njima i Srbiji da su otišli da rade „gde su mogli“, ali nisu hteli. Čisto da nam učine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
