Sarmom protiv neprijatelja

Grdno bi se, međutim, razočarao – srušili bi se u trenu lijepi snovi njegovi – kad bi mu neko objasnio da omladinci koji govore ono što mu je srcu milo, nisu njegovi, Titovi omladinci – dapače – nego omladinci partaje nadahnute likom i delom njegovog karadušmanina, Draže, a tek bi se zgranuo kad bi čuo da se omladinski rodonačelnik i osnivač, Šešelj, vaktile nosio mišlju da mu mrtvo srce proburazi glogovim kocem.

U dlaku isto ono što su mladi esenesovski poslanici govorili na zasedanju „saziva“ godine 2020, govorili su i mladi Titovi poslanici godine 1947, dakle – „antidržavni elementi, domaći izdajnici, strani plaćenici, antisrpske televizije“, itd.

Tako su, btw, govorili i potonji učitelji srpske demokratije, Ćosić i Đilas, da pomenem samo neke.

Sad bi se onaj naš Marsovac – koji je pre mesec dana došao u Bg i sad luduje po covid žurkama u društvu „najlepših devojaka na svetu“ – mogao zapitati – pa kako je, fucking, moguće da nema baš nikakve razlike između političke terminologije zadrtih komunista i zadrtih četnika.

Odgovor je jednostavan – i jedni i drugi su „pravi“ Srbi, a Srbi, kao što je opštepoznato, mogu i ono što ne mogu i što im niko ne može ništa jer su jači od sudbine.

Eto, to je odgovor za Marsovca.

Njemu dosta.

Vama sleduje malo složenije objašnjenje, koje ćete razumeti koliko i Marsovac.

Kao što smo stotinama puta apsolvirali, naše društvo već vekovima životari u vanvremenoj i neprobojnoj kapsuli sublesastih seljačkih iluzija – suštinski je tu nebitno da li je to iluzija besklasnog društva ili Velike Srbije – u kojoj se svaki prodor realnosti, faktografije, svaki (makar najmanji) nagoveštaj istine, smatra kao neprijateljski akt i u kojoj se, npr, podaci o broju mrtvih i zaraženih tokom epidemije krivotvore (bez ikakve opipljive koristi od toga) samo zato da ne bi bili – tačni.

Ko u takvom ambijentu hoće da uspe u životu – a ko to ne bi poželeo – munjevito se uklapa u nitkovsku šemu opštenarodnih iluzija (svih boja) i onda mu je samo nebo granica, a sve ostale granice i ograničenja nestaju, ko bi se baktao sa tako beznačajnom granicom kao što je granica pristojnosti.

Da li im je to bila namera ili su to učinili nehotice, ostaće misterija, kako god, drevni oci srpske državnosti su navrat nanos sklepali (i za sva vremena zacementirali) pretpolitičko društvo u kome se nitkovluk isplati i u kome se haluciniranje smatra vizionarstvom.

Ko drugačije kaže – taj kleveće i laže.

A ko tu namerači nešto da promeni – dobije metak u leđa.

Autor i Marsovac vam žele prijatan vikend uz pesmu „Otišo si, sarme probo nisi“.