Satelitski program

Dobro, sad bi cinik i satiričar mogao da poentira ukazujući na nekompatibilnost satelita sa nerealnošću vremenom u kome živimo, ali stvar je ipak ozbiljna. Pre svega, sa finansijske tačke gledišta. Jer, prezidentove reči mogu da znače da ćemo, nakon što „Imagesatu“ isplatimo trideset šest miliona evra, sličnu ili veću sumu utrošiti na angažovanje nekog drugog satelita, tako da će se troškovi špijuniranja približiti cifri od sto miliona. Jeste da u JNA nisam dogurao dalje od razvodnika, ali zahvaljujući pažljivom iščitavanju studija Pola Virilioa i ja znam ponešto o satelitima. Jesu to u vojnom smislu zgodne naprave, ali se uglavnom koriste da bi nadzirale munjevite pokrete neprijatelja, što će reći eventualna lansiranja interkontinentalnih raketa i masovne nalete borbenih aviona. Famozno „realno vreme“ u takvim slučajevima ima i te kakvog smisla, jer omogućuje pravovremenu reakciju na napad. Satelit je, međutim, samo polovina potrebne opreme. Da bi bio od koristi, potrebna je i zemaljska infrastruktura. Džaba ti ako satelit opazi nepravilnosti u Kopnenoj zoni bezbednosti, pa šibne snimke u Beograd, a iz Beograda stanu da jedinicima na terenu podatke prosleđuju „rupovkama“, telefonom ili golubovima pismonošama. Ne znam dokle se stiglo sa modernizacijom Vojske Srbije, ali čisto sumnjam da je, što no se kaže, umrežena, to jest – da komandir svakog voda poseduje laptop na kome – u realnom vremenu – vidi isto ono što i načelnik generalštaba, izuzimajući (razumljivo) ono što ne treba da vidi. Takva umreženost – da podsetim – ne ide preko Euneta i bežičnog interneta. Komplikovana je to i skupa stvar. Opet kažem: ne znam, ali ne verujem da je VS toliko uznapredovala.

Ako li se, pak, satelit upotrebljava da bi se ušlo u trag guzeljanju malih trupa terorista, onda je to klanje vola radi kila mesa. Pa gde su, recimo, one toliko hvaljene bespilotne letelice domaće proizvodnje koje koštaju bagatelu, a na taktičkom nivou vide isto ono što vidi i satelit? Gde su dvogledi? Gde su izviđači? Gde obaveštajci? Konačno, u vojnim stvarima uvek treba biti paranoičan i moramo postaviti pitanje: ako satelit nije naš i nije pod kontrolom naših operativaca, kako verovati sličicama koje emituje. Vidimo da satelidžije rade za pare. Mogao bi, daleko bilo, neki neprijatelj-parajlija da im tutne lepu neku kintu, pa da u odsudnom trenutku provajderi promene program i našim vojacima u realnom vremenu puste – recimo – seriju „Seks i grad“. Pa ti posle vozi, Miško.