Sećate li se, Srbi

To je onaj delija što u Americi umal beše nasmrt umlatio kolegu studenta, a koga je iz imperijalističkog ropstva izbavio Guzijan Jeremić po bagatelnoj ceni od 900.000 dolara, za čiju je (protivzakonitu) isplatu imprimatur – morao dati lično JexS, kao ondašnji On Vrhovni.

Kod njega su vo vremja ono bili i malter i mistrija.

Ne, ne, tema naše kolumne nije novi podvig napred pomenutog siledžije koji je ovoga puta usred majčice Srbije umlatio neku devojku, naša tema nije ni problem sa kojim će se Guzijan – stavljen na bezbednu razdaljinu od državne kase – suočiti da bi sakupio sumu neophodnu za podmićivanje sudija i Kovačevićevo oslobađanje iz srpskog ropstva.

Naša tema je dalja elaboracija pogubnosti nacionalističkog kulturnog modela koji je na trenutak bio dobrano uzdrman, da bi ga JexS – nakon što su Složna Braća streljala Đinđića – na mala vrata vratio u opticaj, da bi se ta mala vrata po sili nužde pretvorila u velika, kroz koja su trijumfalno umarširali Tonga i On Visoki.

Vratimo se mi na aferu „Otkup srpskog siledžije državnim parama“.

Uz samo nekoliko tihih glasića – među njima i mojim – otkupljivanje Miladina Kovačevića je u srpskoj javnosti dočekano sa odobravanjem, ponegde i ovacijama, Guzijan i JexS su ubeležili politički poen.

Ali MK nije otkupljen zato što je državljanin Srbije, takve stavke u budžetu nisu predviđene – a da se Miladin zvao Sulejman još bi trunuo u američkom kazamatu – nego zato što je Srbin.

Ipak ne samo zato.

Da je Miladin bio neki N. N. Srbin, takođe bi još trunuo u američkom kazamatu.

Miladin je – po jednima – bio Srbin sa jakim porodičnim vezama sa Jeremića klanom, ja pak ne bih isključio ni mogućnost da su Kovačevići, kako se to kaže, Guzijanu munuli 200-nak hiljada evra u džep da bi Guzijan u saradnji sa JexS-om iz državnog džepa izvadio 900.000 evra i platio otkup za siledžiju.

Ja to naravno ne mogu dokazati – niti nameravam – ali ni Guzijan ne može – niti namerava – dokazati da nije primio te pare.

To, uostalom, nije tema naše današnje kolumne.

Naša tema su 1. mehanizam, možda je bolje reći matrica, kojim se najbanalniji lični interesi, (i najniže) strasti obavijaju maglom brige za srpstvo i 2. opštenacionalna tupoumnost koja očigledne lopovluke i krivična dela sagledava kao patriotske činove.

Setih se samo epizode kada sam u nekoj emisiji Radija Beograd – direktnom prenosu haškog oslobađanja Šešelja – lepo čuo kako se novindžika pred celokupnom srpskom javnošću upišala od sreće što je Šešelj dobio oslobađajuću presudu, iako sam siguran da novindžika nije bila ni članica SRS ni Šešeljeva obožavateljka.

Ali, eto, Šešelj je (navodno) Srbin, za novindžiku je njegovo oslobađanje bilo pobeda srpstva i Srbije.

Šešelj je, naravno, odmah po oslobađanju nastavio tamo gde je stao, kao što je tamo gde je stao nastavio i Miladin, s tim što sada – ako ne pobegne u Ameriku – može fasovati mardelj.