Seks je u pitanju

Kad, ete ti ga u neko doba prezident, seda na presto i srpskom narodu i senatu obznanjuje svoju „ ljudsku i političku filozofiju“. Filozofija, ruku na srce, nije ni loša, pod uslovom da to nazovemo filozofijom. Šta kaže prezident. ‘Oće da ode u Vukovar i da obznani svetu i senatu da se više „događaji koji su se događali u Vukovaru“ nikada više neće događati.

Da l’ da mu verujemo na reč? Stvar semantike. Sa filozofske tačke gledišta, „događaji“ u Vukovaru i nisu baš neki događaji. Pre bi se reklo da je to bio žestok pičvajz, nekontrolisano pucanje, još nekontrolisanije granatiranje i razbijanje, u vojnom i svakom drugom smislu, besmisleno. Dobro, prezident ide tamo da kaže kako se to „ne sme više ponoviti“. Sad, možda bismo mu i poverovali da – u skladu sa svojom politikom – ne obilazi štandove na kojima izlagači ne misle da je Vukovar malo bombardovan i da je „srpska stvar“ tu nekako propala. Taman prezidentov intimus izlicitirao da mi možemo odvojiti 250.000 mrtvih, a prezident ide tamo i kaže: nema više. Nešto tu ne štima.

Ništa ne štima. Jeste da Boris – a mogao bi se zvati i Miloš – ide okolo i ubeđuje kolege da mi nećemo više praviti pizdarije, ali eto ti ga Dinkić koji nije opterećen „zlodejanima“, uverava cenjeni publikum da je budućnost Srbije u regionima. Kakvim regionima, pitaju se naivčine. U regionima gde su Dinkić i njegovi čauši na vlasti. Decentralizacija, bato.

Ima teoretičara, listom su antisrbi, koji razložno tvrde da je neuspeh neke države usko povezan sa političkim sistemom u tim državama. Pa, vele teoretičari, tamo gde su političke elite otuđene, korumpirane, navađene na laki keš svake druge lakoće postojanja – tu trava ne raste. Naš prezident i njegov servis misle da će se stvar popraviti ako uzmognu snage da se usprotive Ćosići i Bećkovići, pa se izvine okolini. Možda to i popravi nešto u „okolini“. Ovde neće. Tvrd vam stojim.

Idemo u prošlost. Najuspešniji srpski vladar, Kodža Miloš, koga Tadić, kako vidim, bezuspešno kopira, imao je apartan sistem vladavine. Da izvine oni tankoćutniji, to se svodilo na jednostavnu stvar. Nije Kodžu interesovalo ko šta misli – ako je za jego vakta iko išta i mislio. Kodžina se politika svodila na „pitanje nad pitanjijma“ – ko koga jebe u Srbiji. Miloš je Veliki tu stvar stavio pod kontrolu. Ne bi bilo loše da se i mi zapitamo: ko to koga, po koju cenu, zašto – Fato mori dušmanke. Seks je u pitanju.