Seljački maksimalizam

Kao što je pre sto sedamdesetak zarez nešto godina pala (još uvek važeća) odluka da se po cenu pogibije svih Srba napravi velika Srbija – pogibenije je umalo i uspelo – tako je u osvit pandemije izdata fatva da se kovidu19 „stane na put“ pa taman svi Srbi pomrli. Koliko će ovo drugo uspeti, ostaje da vidimo.

Brojka od (za sada) petstotinak zaraženih govori dve stvari 1. da smo po običaju imali više sreće nego pameti i predostrožnosti, 2. da „izborna baza epidemije“ sticajem Bog sami zna kojih okolnosti nije bila „široka“ i 3. da je sanđama zatučena u fazi ekspres lonca.

Ja razumem histeriju i paničenje Vrhovnog Virusa i njegovog Kasperskog, Brnabićke – oni su brži, jači i bolji i panični i u redovnim situacijama – ali mi nije sasvim jasna tzv. „struka“ koja SNiS-u uteruje strah u kosti raznoraznim scenarijima katastrofe, pogotovo italijanskim.

Koji se, slava Bogu – osim ako lično Bog drugačije ne naredi – neće dogoditi. Taj scenario se ne odvija progresijom 47, 59, 98, 250, 280, 360 (cifre su nasumične) nego ovako 150, 300, 620, 1.800, itd.

Uopšte ne umanjujem problem niti opasnost i ovako ograničene zaraze, ali stičem utisak da su zbog ovdašnje urođene monomanije svi ostali problemi opasnosti – a legion im je ime – nekako odgurnuti pod onaj vekovni tepih.

A kakvo je stanje na terenu.

Ne znam za vas, ali meni većina antivirusnih dr-ova i profova – sa izuzetkom dr Predraga Kona – deluju kao Vučićevi botovi, iako to verovatno (bar većinski) nisu. To je naprosto neminovnost. Ko god – makar posredno, makar poslom – dođe u kontakt sa Vrhovnim Bićem neminovno biva kontaminiran njegovom harizmom.

Setite se kako sam ja ograisao kad me je u Utisku nedelje „N. N. stariji gospodin iz Novog Sada“ pohvalio za „izbalansiran odnos prema vlasti i opoziciji“.

Budući da je ovde manje-više sve mimo sveta i naopako, ne mislim na vreme povratka u normalno stanje – koje je po mnogo čemu bilo nenormalnije od vanrednog – nego na totalno odsustvo ideje kako ponovo krenuti kad korona utihne.

Ako budemo produžili tamo gde smo stali, zažalićemo za vanrednim stanjem, kao što smo zažalili kad je završena „Sablja“, jedno od najboljih vanrednih stanja „ikada“.

Što se tiče mojih huškanja na ukidanje zabrane kretanja za penzionere i „lica starija od 65 godina“, da to nije stvar principa ne bih prstom mrdnuo u odbranu staračkih prava, jer je upravo ta grupa građana/ki – od strane vlasti sada tretirana kao biološki otpad i javna opasnost – pogonsko gorivo svih ovdašnjih anahronih poluautoritarnih režima, počev od Miloševićevog, zaključno sa Vučićevim.

Mora da se Vučić, ako čita Famozno, slatko nasmejao kad sam mu u ime staraca/ica poručio da „nećemo glasati za njega“. Zašto se smejao. Zato što će to rešiti povišicom penzija za 5%.