Senčenje Balkana

Ruku na srce, malo toga, ali nije da baš ničeg nema.

Uverio sam se u to odgledavši (iz tri puta) drugu sezone serije „Senke nad Balkanom“. Kako sam onomad pravovremeno i subjektivno izvestio, prva sezona je bila jaka vrlo dobra (po starovremenskom ocenjivanju možda čak i „četri na pet“), druga je još bolja, sledstveno je – zbog neizbežnih sitnih propusta starovremenski ocenjujem s – „pet minus“.

Uprkos velikoj gledanosti i neporecivosti kvaliteta, prva sezona Senki bila je podvrgnuta žestokoj kritici obeju čaršijskih ideoloških komisija od kojih nijedna – ni kitajgorodska ni euromahalska – ni do dana današnjeg nije u stanju da napravi razliku između stvarnih događaja (ma koliko u Srbiji bilo malo takvih) i uspelih umetničkih (književnih, filmskih, kojih je nešto više) prezentacija tih zbivanja.

Čule su se smehotresne primedbe na „kaljanje“ obraza braće „belih“ Rusa, na skrnavljenje časti srpskih devojaka podvrgavanjem bludnim radnjama pred kamerama, na previše ili premalo crno – kako za koga – „prikazivanje“ komunista kao i na prekorenu prekomernu upotrebu psovki i alkohola. (O, „Senke nad Balkanom“, sestre moje rođene i sama sam vam takva.)

Druga sezona je, kao i prva, ostala privržena proverenom (i dobitnom) serijalnom recepisu – pucačina, otimačina, jebačina (plus tajnodruštvena ezoterija) – ali je u svemu ostalom bolja (dorađenija) od prve, počev od (maltene filmske) dinamike, dijaloga, kamere i glume, zaključno sa scenografijom i kostimima.

S druge strane, bilo bi apsurdno nepošteno reći da se tu radi o pukoj zabavi koja se ne obazire na faktografiju ili je – što bi bilo još gore – preudešava za potrebe sopstvene dramaturgije. Daleko od toga. Kao i sva umetnička dela sa pokrićem, Senke nad Balkanom stvaraju novu faktografiju, a sad, ukoliko se istorijska faktografija ponekad i ne poklopi sa serijalnom – tim gore po istorijsku faktografiju.

Što će reći: „Senke nad Balkanom 2“ popunjavaju rupe i boje „bele mrlje“ naše ne tako davne istorije tradicionalno prepune „belih mrlja“ i rupa kroz koje danas propadamo u predistoriju.

Balkan – i srce njegove tame, Srbija – na diskretan način su (naravno koliko je to moguće) predstavljeni onakvim kakvi (približno) jesu, a ne onakvim kakvi Balkanci (sa Srbima na čelu) misle da jesu, a još manje onakvi kakvima ih vide evropske zemlje, za čiji račun Balkan udarnički obavljaju prljave istorijske poslove. Ocena – nula cigareta, što će reći pet zvezdica plus onaj „minus“. Bjela, ako si zadovoljan recenzijom, refundiraj 990 RSD (žiro račun poznat redakciji), ako pak nisi, bar me se seti za Dan Kinoteke.