Senka straha

Evo, recimo, čitam u novinčinama da su (još neprebrojana) građanska okupljanja velika „pobeda nad strahom“. Strahom od čega? Niti je neko građanska okupljanja sprečavao niti ih je neko ometao, a policaji su se, za razliku od kolega iz Miloševića vakta, ponašali strogo po pravilima službe.

Neću vas sad staviti na krilo pa vam pričati kako je nekad teško bilo i kako su – uprkos suzavcu i pendrečenju – ondašnji protestanti danima izlazili na ulicu sve dok njihovi zahtevi ne bi (bar delimično) bili uvaženi ili makar uzeti u razmatranje. Umesto toga, o strahu ću, rode, da ti pojem.

Pa da krenem u pojanje. Budući da režim nije sprečavao niti ometao građanska okupljanja, zaključio sam da se pozivari na proteste i odazvani protestanti u stvari ne plaše Vučića, nego svojih senki, što je, inače, dibidus karakteristično za ženske polne organe muškog pola. I to piše u udžbeniku psihologije za II razred gimnazije, ali između redova.

Pažljivim posmatračima – i mojoj malenkosti među njima – nije promaklo da su protestanti i njihovi ideolozi bili zdravo razočarani što se Vučić & Co nisu oduševili protestima, nego su davali sve od sebe da ih – u granicama svojih (pre)skromnih mogućnosti – bagatelišu i minimiziraju. Fakat, masno su lagali. Ali šta je tu novo?

Laž je kada Studio B Barbara kaže da je protestanata bilo 500, ali laž je i kada Đido napiše na Tviteru da ih je bilo 25.000, a znamo da onaj ko laže taj i krade. U stvari ne znamo. Da znamo, drugu bismo pesmu pevali.

Prelazimo na režimski strah. Samo je površnima, naivčinama i tutumracima – koji su, doduše, ovde većina – „netransparentno“ da iza režimske halabuke, arlaukanja „ajmo, ajde, svi u napad“ i „ne može nam niko ništa, bla, bla, bla“, ne stoji nikakva sila i moć, nego paničan strah, istina racionalniji od opozicionog – režimlije imaju mnogo više da izgube – ali strah tim imanentniji i pečalniji.

Sav taj strah i sva iz strahova proistekla agresija videli su se kao na dlanu danima pre, za vreme i posle netom završene bitke za Lučane, koja je povremeno (zbog minusa i zavejanosti) podsećala na bitku za Staljingrad. Dan ili dva pre lokalnih izbora u kasabu od 4.000 žitelja, s ciljem davanja visoke podrške došao je predsednik republike lično, a na dan izbora u Lučane su pristigli Đido, Vuko i Boškić da bi takođe „dali podršku“. Pirovu pobedu je u konačnici odnela visoka podrška, kažem Pirovu jer se lepo videlo da smo svi izgubili i da se Srbija pretvorila u Lučane, u zastrašenu palanku u kojoj građanski rat ne besni samo zato što nijedna od preplašenih zaraćenih strana – s delimičnim izuzetkom Boškića – (za sada) nema muda da se pobije. Tražim pravdu za Barbaru, rekla je celu istinu o nama. Samo se ta istina nekima dopala, a nekima ne.