Seobe

Pođimo od istorije. Marksisti, materijalisti uopšte, istoriju sagledavaju kao proces napredovanja i usavršavanja, kao seriju dijalektičkih skokova sa dobrog na bolje – u jednom vrlo dubokom sloju istorija to i jeste – hrišćanska pak misao (svih boja) istoriju vidi, ne kao propadanje – mada na površini upravo tako izgleda – nego kao razaranje propadljivosti.

To razaranje ume da bude vrlo bolno, povremeno užasno. Ali nije li pisano da će biti i užasno i bolno. Dostojno je marksista i materijalista da se zgražavaju nad ovosvetskim „nepravdama“ i da – umesto da menjaju sebe – pokušavaju da promene svet čineći ga tim pokušajima sve gorim i gorim.

Gorepomenuta teologija istorije nastoji da unutar granica preskromnih čovekovih mogućnosti dokuči šta Gospod Bog hoće da nam „poruči“ istorijskim nevoljama i katastrofama koje nam se (vaspitno) događaju.

Ja sam u školu išao vo vremja komunizma pa nisam na vreme doznao – naknadno sam naučio – ali pretpostavljam da već u Veronauci za IV razred OŠ piše da se u nevoljama i katastrofama nipošto ne sme klonuti duhom, još manje roptati, a da je tek pogubno krivicu za nevolje tražiti na bilo kom drugom mestu izvan samog sebe.

Ako danas u SPC nema nijednog teologa istorije – jedva da ima i klasičnih vrednih pomena – to ne znači da ga nije imala u XVII veku. Mislim na arhiepiskopa Arsenija Čarnojevića, koji je poslušao glas Proviđenja i kosovski živalj poveo u Austriju.

Tu je, u Vojvodini, pravoslavlje procvetalo i tu je – a ne na Kosovu – uspešno čuvano sve dok mitropolit Stratimirović nije u XIX veku izgubio bitku protiv Vuka Karadžića – katolika, inače, po veroispovesti – koji je svojim jezičkim i parapolitičkim marifetlucima repaganizovao Srbe, a dobrim delom i SPC.

Nalazeći od tog doba nadahnuće u slepačkim pesmama, a ne u evanđeljima, Srbi su umesto ka Srednjoj Evropi – kuda ih je Arsenije poslušavši glas Promisli poveo – udarnički krenuli natrag u Aziju, traćeći ionako male snage na reosvajanje Kosova, koje su – nakon osvajanja – momentalno gurnuli pod tepih, ne davajući na njega ni pet para, da bi ponovo pali u pretkosovski amok kad je Kosovo otpalo – nije se „otcepilo“ – sa tela Srbije koja se raspadala u unutrašnjim razdorima i nastavila da se raspada usled nemogućnosti da se integriše sa samom sobom, kamoli sa Kosovom, ostatak sveta da i ne pominjem.

Samo bi nam neki novi Arsenije Čarnojević mogao pomoći – mada ga ne zaslužujemo i verovatno ga nećemo dobiti – tako što bi nas iz vavilonskog ropstva pseudomitologije vratio u Obećanu Zemlju evanđelja.