Serbische karafreund

… ali sam poučen gorkim talogom iskustva, blagovremeno dokonao da će se razgovor sa izvanrednom spisateljicom pretvoriti u bljutavu političku tribinu, što se – kako sam se naknadno obavestio iz štampe – i dogodilo.

Damu nisam imao čast upoznati, ali sam na osnovu izazovne kaustičnosti onoga što sam „iz njenog pera“ pročitao stekao utisak da frau (freulein?) Miler nipošto nije od sorte pisaca – često svetski poznatih, ponekad i nobelovaca – koji na ljubazni poziv lokalnih izdavača idu od sajma do sajma i koji, gde god da se nađu, daju slatkaste izjave tipa kako je „čitalačka publika te i te zemlje divna, kako su žene prelepe, a hrana božanstvena“, dočim oni vičniji međunarodnom dupeuvlačenju obavezno dodaju i kako „jedva čekaju da ponovo dođu“.

Šta da se radi! Tako to ide! Koliko god se o nama piscima (bajagi) visoko mislilo, koliko god nam se prilepljivao pridev „ugledni“, mi smo u suštini rođeni rođaci, a možda i braća, cirkuzanata, putujućih glumaca u uličnih svirača, što opet ne znači da zaslužujemo baš sve situacije u koje nas ljubazni domaćini dovode, doduše s našim pristankom. Sledstveno ni Herta Miler ničim nije zaslužila da tokom razgovora u JDP-u bude izložena unakrsnom moralno-političkom ispitivanju izvesnog herr Mihaela Martensa, koji je Milerovoj (da li sa bine ili iz publike, ne znam) stao spočitavati oca SS štandartenfirera, (navodne) sumnjive veze sa Securitateom i – je li moglo proći bez toga – činjenicu da je spisateljica vaktile podržala NATO bombardovanje.

Zar je moguće – zapitao sam se – da su se srpske podele „prelile“ i na naše vekovne karadušmane, Nemce? I kako je došlo do toga – nastavio sam da se pitam – da se među Nemcima nađe jedan takav karaprijatelj Srba, kakvim se pokazao rečeni Martens. Da bih to doznao, ukucao sam u Googlu „Mihael Martens“ i prva „jedinica“ koja se pojavila na monitoru beše sledeća: „Mihael Martens potvrdio autentičnost intervjua sa Tomislavom Nikolićem“. Bilo je to dovoljno da se okanem daljeg istraživačkog novinarstva i da se okrenem temi međunarodnih prijateljstava i neprijateljstava. Ja, po prirodi stvari, nenavidim neprijatelje Srba, ali su mi srpski prijatelji još teža muka duhu. Možebiti da sam paranoičan, ali ja u tim inostranim ljubavima uvek vidim neku računicu. Bližim se prekardašivanju, pa prilažem anegdotu sa ovogodišnjeg Vukovog sabora, na kome sam i ja bio jedan od učesnika. Beše na Saboru i uvažena slavistkinja iz Nemačke, koja je u svom izlaganju Vuka i njegovo delo kovala u zvezde, a koju je moja malenkost na kafe pauzi ljubazno upitala, a da, zašto, gospođo, i vi Nemci ne pođoste Vukovim stopama, imali ste i vi Vuka u pokušaju, Adelunga. Evo daminog odgovora: tuc-muc.