Šesti oktobar

Posle nešto mislim: u prezidentovim rukama su i nož i pogača; šta li je to što ga sprečava da, onako interno, proglasi, recimo, dvadeseti novembar za „šesti oktobar“ i posvršava poslove koji nisu obavljeni pre deset godina? Evo, da Antonić ne kaže da sam ekstremista, neka tog datuma ne bude nabijanja na kolac i posipanja katranom i perjem, ne ide, brate, to na putu u EU, ali moglo bi se štošta uraditi. Čak bi – garantujem – prezident za tu rabotu dobio gotovo plebiscitarnu podršku. Idem tako daleko u smirenoumlju i predlažem da se ni krivični postupci ne pokreću. Opšta amnestija. Podvlačenje crte. Pa posle, ko zabrlja – neka bere kožu na šiljak.

Na dan 6. oktobra iduće godine, koji bi, rekosmo, pao dvadesetog novembra, prezident bi mogao da izboksuje raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu na kojoj bi se Srbija konačno konstituisala kao parlamentarna i demokratska republika. Ova država Srbija – svi je znate – nekako je, brate, iznošena, pa i promiskuitetna: promenila je sva poznata državna uređenja i svako je uređenje – počev od kneževine zaključno sa OVIM – na svoj način uništavalo i obesmišljavalo ideju moderne države. Latite se knjiga, uverite se: i pre sto godina, kao i danas, Srbijom su harali tajkuni, ratni profiteri i lažni patrioti. Pazite: 1910. kosovska priča je u zenitu. Svi (neveliki) resursi ulažu se u naoružavanje za predstojeći rat u kome će Kosovo, po skupu cenu, biti oslobođeno. Danas, šestog oktobra 2010. kosovska priča je takođe u zenitu i gotovo svi (još nevelikiji) resursi ulažu se u ponovno oslobođenje Kosova. S ciljem da – kako Žarković duhovito primeti – „opet ne znamo šta bi sa njim kada ga povratimo“. Jer, onoga momenta kada je prvi put oslobođeno, pokazalo se da država Srbija nije u stanju da uspostavi pravni, kulturni i državni poredak ni na periferiji Beograda, nekmoli na Kosovu nastanjenom neslovenskim življem. Radi se o sistemskoj manjkavosti (neki je zovu i nedovršenost) države Srbije koja nikako ne uspeva da se izdigne iz plemenske običajnosti i provizornosti. Ta sveopšta rodovska nivelacija dovodi, recimo, do toga da harvardski đak i svetski čovek, Turboinjectionjeremić, cupka pored kafanske pevačice i bosanskog đilkoša. Kakva je veza među pomenutom damom i gospodom? Odgovor: pripadaju srpskom narodu. A imaju i ličnih interesa. U tom smislu, Jego Sijatelstvo bi mogao da porazmisli o napred iznetim predlozima. Jer, burazerski pluralizam jeste udoban način vladavine, ali seče i slabi granu na kojoj prezident sedi, to jest – državu. Već na ovom stepenu disolucije država ne uspeva da natera sudije da sude po zakonu. A htela bi da natera svet da joj vrate deo teritorije izgubljen upravo zbog neprestane sprdačine sa idejom države.