Sestra Agnes od Križa (1)

Ali, nisam tome pridavao značaj, uveren da je nagla oronulost mog starog druga samo još jedna u nizu šeretskih transformacija njegove spoljašnosti, posle koje će se – čim se zabrinem – podmladiti za četrdeset godina i prsnuti u smeh.

Posle svih ovih poratnih godina – a nije ih malo prošlo, rekoh – više sam očekivao od hrvatske suverenosti, a Stojković me – prethodno mi ponudivši čašicu mastike, koju sam odbio – upita šta sam uopšte očekivao i da li uopšte znam šta znači suverenitet. Suveren i suverenitet potiču od latinskog superanus, što znači onaj iznad koga (i pored koga) nema nikoga, a pogledaj – reče Stojković, izvadi odnekud mapu bivše Jugoslavije, raširi je po stolu i markerom munjevito iscrta granice novonastalih državica – trenutnu situaciju na terenu. Ništa se tu dobro nije imalo videti, u svakom slučaju ništa što već nisam video, a opet, sve je bilo mnogo gore nego poslednji put kada sam zavirio u mapu, potpuno neupotrebljivu uostalom. Linije razgraničenja ucrtane u mapu bivše Jugoslavije mnogo su više ličile na Roršahove mrlje i dečije škrabotine, a mnogo manje na državne granice u pravom smislu reči.

Pažljivo pogledaj, reče Stojković mućni glavom, pa mi reci šta su drugo konture Republike Hrvatske ako ne silueta omatorele žene širom raskrečenih nogu, u nedoličnoj pozi, u prolongiranom koitusu sa Republikom Bosnom i Hercegovinom, koja je, opet, unutar sebe dodatno rasparčana na subfederacije, subrepublike i subkantone. O kakvom suverenitetu, reče Stojković potom, sanja Republika Hrvatska sa Republikom Bosnom zabijenom do balčaka u samo srce, da ne upotrebim težu reč, njene državnosti, zasta ne znam? Ja ovu zbrku, reče Stojković, i pored najbolje volje ne mogu da sagledam drugačije doli kao brljotine DŽeksona Polaka, Poloka – kako ono beše – i njegovih pomoćnika na poslu uništavanju slikarstva, kao tragikomičnu sprdnja sa geografijom i prostorom, koja na duge staze nipošto neće izaći na dobro, kao trijumf skučenosti, sprčenosti, klaustrofobije, malograđanstva i maloumnosti. Čemu li se nada Hrvatska sa nabreklom Bosnom među nogama, zaista ne znam, reče Stojković, stari majstor, jedan od najboljih poznavalaca prostora, dimenzija i perspektive. Ne misli se o takvim stvarima na unakaženim prostorima bivše Jugoslavije, takođe reče. Nezavisnost pa nezavisnost, samobitnost pa samobitnost, državnost pa državnost, svejedno što za to nema ni osnovnih uslova. Idealno je za jednu državu, reče potom, da se nalazi na beskonačnoj udaljenosti od druge države, a ovde, na razvalinama bivše Jugoslavje, novonastale državice (opasne po život) ne samo da jedna drugoj dišu za vrat, nego su takoreći na kamari, jedna u drugoj, jedna preko druge, kako se uzme, kao ruske lutke babuške, reče na kraju i dodade da bi se – kada bi u novonastalim državicama bar bilo malo smisla za crni humor – bez po muke mogao sklepati mit o tome da su nastale tako što se zli demijurg najeo teritorija, popio litar ricinusa, pa se posrao na ventilator postavljen ispred mape bivše Jugoslavije.

Tu se Stojković lati šestara (koji ranije nisam viđao u njegovom prebivalištu) i kao kapetan duge plovidbe poče da premerava rastojanja na mapi. Razdaljina, recimo, reče, od Vinkovaca do Dubrovnika, u bivšoj Jugoslavije, u kojoj se prostorom koliko-toliko razumno raspolagalo, reče – iznosila je, da vidim, trista osamdeset, a u novonastalim se uslovima otegne i na nekoliko hiljada kilometara i tih nekoliko hiljada kilometara, ta beskonačnost zaobilaženja, okolišenja i potucanja, za Hrvatsku su državnu propagandu i hrvatsku državnu percepciju – obaveznu za sve iznad osamnaest godina, uključujući i preživele Srbe – ključni dokaz o prostranstvu Republike Hrvatske. Stojković tu iznebuha pređe u profestki mod. Beskonačno i bezgranično se, reče, projavljuju isključivo u srcu, ne u prostoru, utuvi to, Kaloperoviću. Možeš, dodade, svakom od malih, bednih i ništavnih južnoslovenskih naroda – i narodnosti – pokloniti teritoriju veličine Rusije, Amerike i Kine, uzetih zajedno, neće proći ni dvadeset godina, a oni će ta basnoslovna prostranstva dovesti do prosjačkog štapa i svesti ih na najviše sedamsto – osamsto kvadratnih kilometara.

Dok je naš kolumnista odsutan objavljujemo odlomke iz njegovog novog romana u izdanju Lagune koji ovih dana izlazi iz štampe