Sestra Agnes od Križa (2)

Idealno je za jednu državu, reče potom, da se nalazi na beskonačnoj udaljenosti od druge države, a ovde, na razvalinama bivše Jugoslavije, novonastale državice (opasne po život) ne samo da jedna drugoj dišu za vrat, nego su takoreći na kamari, jedna u drugoj, jedna preko druge, kako se uzme, kao ruske lutke babuške, reče na kraju i dodade da bi se – kada bi u novonastalim državicama bar bilo malo smisla za crni humor – bez po muke mogao sklepati mit o tome da su nastale tako što se zli demijurg najeo teritorija, popio litar ricinusa, pa se posrao na ventilator postavljen ispred mape bivše Jugoslavije.

Tu se Stojković lati šestara (koji ranije nisam viđao u njegovom prebivalištu) i kao kapetan duge plovidbe poče da premerava rastojanja na mapi. Razdaljina, recimo, reče, od Vinkovaca do Dubrovnika, u bivšoj Jugoslavije, u kojoj se prostorom koliko-toliko razumno raspolagalo, reče – iznosila je, da vidim, trista osamdeset, a u novonastalim se uslovima otegne i na nekoliko hiljada kilometara i tih nekoliko hiljada kilometara, ta beskonačnost zaobilaženja, okolišenja i potucanja, za Hrvatsku su državnu propagandu i hrvatsku državnu percepciju – obaveznu za sve iznad osamnaest godina, uključujući i preživele Srbe – ključni dokaz o prostranstvu Republike Hrvatske. Stojković tu iznebuha pređe u profestki mod. Beskonačno i bezgranično se, reče, projavljuju isključivo u srcu, ne u prostoru, utuvi to, Kaloperoviću. Možeš, dodade, svakom od malih, bednih i ništavnih južnoslovenskih naroda – i narodnosti – pokloniti teritoriju veličine Rusije, Amerike i Kine, uzetih zajedno, neće proći ni dvadeset godina, a oni će ta basnoslovna prostranstva dovesti do prosjačkog štapa i svesti ih na najviše sedamsto – osamsto kvadratnih kilometara.

Nije prostor za svakoga, a pogotovo nije za južnoslovenske višećelijske mikroorganizme koji ne znaju šta da urade sa samima sobom, kamoli sa prostorom. Sve državice ponikle na prostoru bivše Jugoslavije, treba smućkati, pa prosuti, bilo bi to najbezbolnije rešenje, reče potom Stojković, a moglo bi se, dodade, naći još bolje rešenje – sve te državice objaviti u Politici, potom Politiku pocepati u froncle, a froncle spaliti u mom kaminu.

Ali, dosta sam pričao, reče Stojković, sad ti pričaj. Šta si video na putu i u Zagrebu? Šta ti se događalo? Kakvi su ti utisci? Hajde, popij jednu mastiku, da ti se razveže jezik.
Nakon što sam na jedvite jade prošao pasošku kontrolu i premetačinu na hrvatskom graničnom prelazu Bajakovo – rekoh srkućući mastiku, jedno od najodvratnijih alkoholnih pića – i kada sam zašao malo dublje na teritoriju Hrvatske, učinilo mi se da se u Hrvatskoj sve nekako smanjilo.

Hrvatska se nekada – znaš to i sam, godinama si letovao u Rovinju – posmatrana iz bilo kog njenog ugla, prostirala dokle je pogled dopirao, pa i dalje, a sada, kada se opasala ranicama, minskim poljima i bodljikavom žicom, mnogo mi je više zaličila na stovarište građevinskog materijala, nego na državu u pravom smislu te reči, ne preterujem kada to kažem, onoga trenutka kada projuri kroz koridor takozvanih Slavonskih šuma i kada izbije na čistinu, svaki će se putnik uveriti da je stvari zaista tako stoje.

Dok je naš kolumnista odsutan objavljujemo odlomke iz njegove nove knjige „Andrićeva lestvica užasa“, koja u izdanju Lagune uskoro izlazi iz štampe