Sestra Agnes od Križa (3)

A sa autoputa A3 kojim sam nadirao ka Zagrebu sa leve strane sam sve vreme video teritoriju Bosne, a sa desne bih strane, samo da sam sam stao u zaustavnoj traci i popeo se na krov automobila – što umalo nisam i učinio – video Mađarsku, kao na dlanu. Da li da se zaustavim i da bacim pogled na Mađarsku, pomislio sam u jednom trenutku, priznajem, da bih već u sledećem trenutku pomislio da bi to bilo traćenje vremena i da se u Mađarskoj nema videti ništa što već nije viđeno.

Države, pomislio sam potom, koje zaviruju jedna drugoj u kuhinje i bračne postelje, države koje uvek imaju pred očima najmanje dve druge države, države koje neprestano jedna drugu drže pod prismotrom i koje pod okriljem noći preturaju jedna drugoj po kantama za otpatke i korpama za prljav veš, eto, to su države nastale na ruševinama Jugoslavije. Hrvatska tu nije izuzetak, mada se pretvara da jeste, rekoh. Odmah potom pomislih, ne bez sarkazma, da vojnobezbednosnim službama novonastalih državica ne trebaju nikakvi radari, periskopi, dalekozori i prislušni uređaji, jer se sva zbivanja i svi pokreti jedinica na okolnim neprijateljskim teritorijama vide golim okom i čuju prostim uhom i ne samo da se vide i čuju, nego se mogu i omirisati, rekoh, osetih, zapravo. Uprkos hroničnoj zapušenosti nosa, nanjušio sam u prolazu miris ćevapčića, sogan dolme i bosanskog lonca koji se širio iz aščinica na Bosanskoj obali Save i namirisao vonj gulaša koji je povetarac donosio iz Mađarskih čardi, a svi su se ti mirisi mešali sa mirisima lokalnih jela, purice sa mlinicima i štrukli, što je, pretpostavljam, bila povoljna okolnost za putujuću sirotinju iz južnoevropskih zemalja koja je tako u prilici da se – zalažući se bajatim zemičkama kupljenim za jeftine pare na benzinskoj pumpi u Šimanovcima – pošteno najede na proputovanju kroz Hrvatsku.

Zašto se uznemiravam zbog toga, zapitah se u jednom trenutku, zašto se uzrujavam zbog raspada Jugoslavije, neminovnog, blagotvornog, uostalom, zar nije De Mestr negde napisao da se raspadanju palog sveta treba radovati, a Jugoslavija je bila baš sklona raspadanju, a onda se – donekle osokoljen De Mestrom – zapitah u čemu bi mi inače prošao put, ako ne u razmišljanjima o raspadu Jugoslavije i u pokušajima pronicanja u smisao besmislenih, u izvesnom smislu i paranormalnih fenomena, poput fenomena, o kome si malopre govorio, da su se uprkos smanjenju teritorija, rastojanja između bivših jugoslovenskih kasaba drastično povećala. U Hrvatskoj se i prometni znaci zloupotrebljavaju u svrhu stvaranja iluzije beskonačnosti prostora, uveriću se u to ubrzo, čim prevalim sledećih dvadesetak kilometara. Stvar, doduše, ništa bolje ne stoji ni sa Srbijom, ako ne stoji i gore, u stvari stoji mnogo gore, a tek će loše stajati, pomislih.

Dok je naš kolumnista odsutan objavljujemo odlomke iz njegove nove knjige „Andrićeva lestvica užasa“, koja u izdanju Lagune uskoro izlazi iz štampe