Sestra Agnes od Križa (5)

Hteo sam da kažem, rekoh potom, da su u ono vreme ljudi štedeli na svemu, pa i na prostoru, i to tako što se bez preke potrebe i naređenja nisu vrzmali po njemu, nisu ga habali, a država je – malo propagandom, malo represijom – išla naruku toj štedljivosti.

Represija je – pomislio sam projurivši pored jednog od Potemkinovih skretanja za Slavonski Brod – još jedne od ujdurmi hrvatskih prometnih službi koje – izgradnjom provizornih, ali vizuelno uverljivih izlaza sa autoputa za naselja u koja niko ne ide i koja često uopšte i ne postoje – uspešno doprinose stvaranju iluzije o ogromnosti Republike Hrvatske, što je praksa ipak unekoliko bolja od prakse srpskih saobraćajnih vlasti koje, kada n jedvite jade izgrade auto-put, propuste da naprave izlaze za gradove smeštene tik pored puta. Najefikasniji lek za depresiju, ali i za mnogo opasnije, po pravilu zarazne i smrtonosne kolektivne duševne bolesti – masovnu šizofreniju, masovnu paranoju, masovnu demenciju prekoks, masovnu maniju, gonjenja i masovne halucinacije – konstitutivne elemente bednih i ništavnih državica poput ovih koje su na razvalinama Jugoslavije sagrađene kao doživotni zatvori za svoje građane. Ne znam jesam li ti ovo već rekao – ako jesam ponoviću – držim da, kao ni energija i energenti, ni države nisu za svakoga, a da to naročito nisu za stvorenja koja naseljavaju prostore bivše Jugoslavije, čije kosti ne jačaju unošenjem kalcijuma, nego uterivanjem straha i koji se koliko-toliko mogu uobličiti, vaspitati, opismeniti, uljuditi, nahraniti i odenuti isključivo delovanjem pendreka, vojne, zatvorske i logorske discipline, nestašica, strepnji i oskudice.

Jugoslavija bi – pomislih, sav nostalgičan – potrajala do dana današnjeg i to na veliko zadovoljstvo i uz masovnu podršku njenih stanovnika – samo da nije podlegla pošasti revizionizma i da nije počela da prati pogubne mode sa Zapada. Suprotno uvreženom mišljenju, Jugoslavija je bila preterano otvorena, isuviše popustljiva, isuviše bolećiva, pomislih potom, a ja sam se i takođe pomislih – beslovesno radovao svakom njenom otvaranju prema svetu ne uviđajući u neukosti i tupoumnosti (još ne bejah pročitao kneza Trubeckog, kasnije ću ga pročitati, prekasno u stvari) da je u okolnom – nazovimo ga evropskom i demokratskom svetu – istorija proces uništavanja suvišnog i jačanja stvarnog, a da je na prostorima bivše Jugoslavije istorija nešto sasvim suprotno – proces totalnog uništavanja svega što je – u granicama ovdašnjih skromnih mogućnosti – stvarno i jačanje svega suvišnog, beznačajnog i odvratnog. Ono što je nastalo kao proizvod raspadanja, pomislih – a bivše jugoslovenske državice su nastale kao nusprodukti raspadanja stare, dobre Jugoslavije, države u približno pravom smislu te reči – ne može biti ništa drugo nego otpadni materijal i kada bi nekim slučajem Svetska zdravstvena organizacija – umesto da zemljama trećeg sveta uvaljuje lekove kojima je odavno istekao roj trajanja i mlati pare – radila posao zbog kojeg je osnovana, svakako bi naložila pograničnim postojbama državica koje se razmnožavaju na lešu Jugoslavije da na svojim granicama postave table sa upozorenjem – biohazard.

Dok je naš kolumnista odsutan, objavljujemo odlomke iz njegove nove knjige „Andrićeva lestvica užasa“, koja u izdanju Lagune uskoro izlazi iz štampe.