Sestra Agnes od križa (7)

Mnogo je bolje, pomislih, putovati deset sati i stići u minut tačno, nego nasesti na neprijateljsku propagandu današnjih autoprevoznika – koji obećavaju munjevitost, kule i gradove, vrhunsku uslugu i ostale trice i kučine – pa završiti u nekoj jaruzi, ili, češći slučaj, nikada ne stići tamo kud si naumio. U Jugoslaviji se zaista sporo putovalo, rekoh, ali se uvek stizalo na odredište, to joj se mora priznati.

Svaki je ondašnji kondukter, o otpravnicima vozova i šefovima stanica da i ne govorim, delovao ozbiljnije, odlučnije i borbenije nego generali sumornih vojski državica nastalih na razvalinama Jugoslavije – od kojih su mnogi, pre nego što su proizvedeni u generale, zaista i bili recepcionari i kondukteri – i koji u najboljem slučaju, liče na livrejisane portire trećerazrednih pariskih hotela. Imali su, ako se dobro sećam, nekadašnji kondukteri diskreciono pravo da snažnim udarcem klešta za poništavanje karat u potiljak – ili izbacivanjem iz voza u punoj brzni – likvidiraju svaku protuvu koja bi se drznula da se vozi bez uredne karte, nije ta praksa ni onda bila popularna, nije se u javnosti mnogo govorilo o tome, možda je to, u svari, bio samo mit, svejedno, praksa – ili mit – su preventivno delovali – švercovanja u vozu nije bilo, ili je bilo presedan, sledstveno čemu nije bilo ni šverca drugih nezakonitih stvari, droge, na primer, seks trafiking je i na zapadu bio tek u povoju. Sećam se, kao da je juče bilo, da sam, na dugim putovanjima iz moje kasabe u Beograd, sve vreme, kao opčinjen, zurio kroz prozor kupea i upijao svaki metar pređenog, skupo plaćenog, prostora – glupost moglo bi se brzopleto pomisliti – ali uopšte nije bilo glupost, daleko je to bilo od gluposti, tako sam mic po mic napamet učio putnu i železničku mrežu Jugoslavije zahvaljujući čemu nikada posle nisam došao u situaciju da završim u nekoj nedođiji, kao žrtva nepouzdanih auto-karti koje se iz korena menjaju sa svakom promenom društvenog uređenja.

To što u tim kartama, u Politikinom ukrštenim rečima – i u bedekerima, ako ih još ima – piše Beograd-Zagreb 400 km, to, pomislih, ne znači ništa, verovatno nikada ništa nije ni značilo, pogotovo ništa ne znači sada, kada se zajedno sa prostorom sve ubrzanije raspada i vreme. Jeste se na prostoru bivše Jugoslavije rasparčanom, preciznije – straćenom, na teritorije novih državica, sve nekako suzilo, sve sprčilo, nije mi to, rekoh već, promaklo, ali se, paradoksalno, istovremeno sve i udaljilo, malo to ko opaža, četiristo kilometara pa četiristo kilometara.

Kakvih četiristo kilometara? I šta je uopšte danas četiristo kilometara? Šta je, uopšte, jedan kilometar, reče Stojković, pa me upita imam li muda da pogledam na šta bi on, Stojković, ličio kada bi poživeo još osamdeset godina – koliko bi, da nije mog smrtnosnog dejstva na slikare – sigurno poživeo i ne sačekavši odgovor na pitanje imam li ili nemam muda, u trenu se smanji na veličinu trogodišnjeg deteta, glava mu dođe kao pesnica, lice mu se smežura kao na prepariranim lobanjama iz Amazonije, a ja se naprosto užasnuh.

Dok je naš kolumnista odsutan objavljujemo odlomke iz njegove nove knjige „Andrićeva lestvica užasa“, koja u izdanju Lagune uskoro izlazi iz štampe.