Sestra Agnes od Križa (8)

Šta je, uopšte, jedan kilometar, reče Stojković, pa me upita imam li muda da pogledam na šta bi on, Stojković, ličio kada bi poživeo još osamdeset godina – koliko bi, da nije mog smrtnosnog dejstva na slikare – sigurno poživeo i ne sačekavši odgovor na pitanje imam li ili nemam muda, u trenu se smanji na veličinu trogodišnjeg deteta, glava mu dođe kao pesnica, lice mu se smežura kao na prepariranim lobanjama iz Amazonije, a ja se naprosto užasnuh.

Ne smem ni da pomislim, mislio sam jureći kroz gustu maglu na auto-putu A3, u koliko sam sati jutros krenuo iz Beograda, a još manje smem da pomislim, pomislio sam potom, u koliko ću sati stići u Zagreb, ako uopšte stignem. Nekada nije bilo tako. Nekada si iz Beograda u Zagreb – i obratno – stizao dok udariš dlanom o dlan. A sad – nikad stići. Na deonici, recimo, auto-puta E 70 kroz Srbiju, benzinske pumpe su poređane na rastojanju od najviše deset kilometara jedna od druge, na hrvatskom auto-putu A 3 benzinske pumpe ni za lek. Šta misliti o državi i o državnom auto-putu na kome su – i to na svakoj njegovoj tački – najmanje dve, a povremeno i tri susedne države bliže od najbliže benzinske pumpe, zaista ne znam. Ne bi mi to smetalo, pomislih, benzinske pumpe su mi ionako krv pred očima, benzinom sam se snabdeo u Šimanovcima, nezgodna je bila okolnost što sam tokom abnormalno dugog zadržavanja na šimanovačkoj pumpi zaboravio da se pomokrim i to mi je – kao da mi je malo problema – napravilo još jedan problem. Gorko se pokajah što se nisam pomokrio na benzinskoj pumpi u Šimanovcima, ranije mi se to nije događalo, eto, pomislih, kako se staračka demencija neopaženo prikrade. Uprkos visokom pritisku u mokraćnoj bešici i okolnim organima, nastavio sam vožnju auto-putem Beograd – Zagreb nijednog trenutka ne dolazeći u napast da zaustavim auto i da se ispišam pored puta, to apsolutno nije dolazilo u obzir, ne samo iz poštovanja prema ustavnom i pravnom poretku Republike Hrvatske, koji, pretpostavljam, popreko gleda na zapišavanje krvavo stečenog domovinskog tla, nego zato što to, iz principa, ne činim ni u Srbiji, u kojoj je pišanje pored puta uobičajena stvar.

Koliko sam samo puta na krstarenjima po Srbiji nailazio na prizor dede, babe, oca, majke i čopora dece kako porodično pišaju pored automobila, i u koliko sam samo navrata zaticao putnike rasklimatanih autobusa, oba pola, u masovnom zapišavanju i zaseravanju usputnih strnjika, a viđao sam i gnusne prizore raskalašnih devojčura koje u prostačkoj potrebi da momentalno zadovolje svaku potrebu i svaki nagon ne mogu da se uzdrže do prve kafane ili benzinske pumpe, nego bezobzirno, usred bela dana, pišaju gde stignu i pridigavši se posle pišanja drmusanjem guzica otresaju zaostale kapljice mokraće ne obazirući se što pogledima sablažnjenih prolaznika, među kojima ima i dece, izlažu svoje raščepljene polne organe, pizdurine, da ne okolišam.