Sija zvezda na kraju colona

Inkriminisani Utisak bio je posvećen američkim izborima, Bajdenovoj pobedi, Trampovom strmopizdu i uticaju tih globalnih događaja na pravce razvoja našeg imperatora, Vučića, sa posebnim osvrtom na pitanje od 1.000.000 sendviča – da li će Vučić mirno predati vlast ukoliko Tramp ne bude hteo da se iseli iz Bele kuće.

Ne zajebavam se.

Doslovno je tako postavljena ta misaona konstrukcija.

Da Vučić neće mirno predati vlast – to je već poodavno neupitna dogma koalicije rogova u vreći čiji je Bećkovićka nezvanični portparol.

Panović je u jednom momentu razložno rekao da će to pitanje imati smisla tek u trenutku kad Vučić – bilo na izborima, bilo revolucionarnim putem (grohotan smeh vrabaca iz off-a) – bude doveden u situaciju da vlast predaje.

Ali to nije tema naše današnje kolumne.

Naša tema je – kao što ste verovatno i očekivali – priključenija Ljilje Smajlovićke.

Ne znam šta je Smajlovićku navratilo da dođe Bećkovićki u crnu rupu diskusije na tako klizavu temu, verovatno je u pitanju bio sindrom doktora Šulca, nije mogla da odoli.

Ako se pitate zašto je razgovor o američkim izborima skliska tema, znajte da je to zato što se Visoka Naklonost „optirala“ za Trampa, sledstveno se svako ko se (takođe beslovesno) uzraduje Bajdenovoj pobedi „skreće sa kursa“ i pada u Visoku Nemilost.

Posledično se i jedna od Utiskovih sholastičkih rasprava vodila oko pitanja da li Zorannaha Mihajlovićeva Bajdenu uputila tviter čestitku bez konsultacija sa Vučićem, ili je stisnula muda pa novoprezidentu čestitala na svoju ruku.

Podozrevam da je i Bajden oko toga lupao glavu. Ali ni to nije tema naše kolumne.

Naša tema je sačekuša koju je Bećkovićka postavila Smajlovićki negde u drugoj polovini emisije.

Najpre je pustila „predlog“, snimak Vučićeve pretponoćne govorancije u kojoj je standardnim rečnikom – ni boljim ni gorim nego desetinama prethodnih puta – napušio „male miševe, lopove i smutljivce koji mu rade o glavi i bacaju pare na kupovinu medija umesto da ga lepo ubiju“.

Onda su usledila pitanja – da li je to lepo, je li to državnički, ima li to smisla, da li nikada ovako nije bilo i tako dalje.

Nakon što su Zoki i Nikola rekli šta su imali da kažu, na red je došla Smajlovićka, bleda kao kreč, iako nije titlovala kao ono kad joj je Slobo Georgiev štošta skresao u brk.

Ja živ nisam bio da vidim kako će se Smajlovićka izvaditi iz mučne situacije, ali tako da sačuva (nepostojeći) obraz nepristrasnosti, a da se istovremeno još dublje zavuče u Visoko Dupe na čijem kraju sija mračni predmet njenih želja.

Dovijala se Smajlovićka kako je znala i umela, izvodila logičko-semantičke vratolomije i slalome i na kraju uspela da sačuva – Dupe.