Stvari, dakle, stoje ovako. Ljajić, Adem, ne Rasim, fudbaler i reprezentativac Srbije izbačen je iz reprezentacije jer nije hteo ili nije umeo da pre neke tekme (ne znam koje, ne zanima me fudbal) otpeva himnu „Bože pravde“. Selektor naše zbornaje komande tu brljotinu pravda klauzulama nekakvog ugovora, sporazuma, čega li već, a psihotizovana javnost se zdravo uskurobecala. Te tako mu i treba kad neće da peva našu himnu, te šta on misli gde živi, te ako hoće da igra, ima da peva. Zašto da peva? Čovek je fudbaler, ne pevač, a zakon o državnim simbolima je jasan: prilikom intoniranja državne himne treba ustati i time izraziti poštovanje, što i ja redovno činim kada se zadesim na mestu gde se izvodi himna, mada mi ni u snu ne pada na pamet da pevam, a i da mi padne, od toga bi bilo malo vajde jer napamet znam samo dve strofe. Ljajić je, opsetimo se, bio u stojećem stavu.
Slušaj sada, Panoviću! Ako si dokon, pošalji der na ulicu jedno dvoje novinara, pa neka pripravnici naprave anketu među prolaznicima i neka ustanove koliko od njih zna sve strofe napamet. Ja tipujem – jedna od sto, možda i manje. Eto, dame i gospodo, do kakvih apsurdnih situacija dovodi beslovesno izigravanje patriotizma i komendijanje kome su mnogo, možda najviše, doprinele postpetooktobarske vladajuće garniture. Miloševića je, naime, bolelo uvo za simbole i simboliku.
Rekao bi čovek da se u Srbijici strogo vodi računa o protokolu i državnim simbolima, ali to uopšte nije tako. Budući da mene interesuje ta materija, a imam i solidan dar zapažanja, moram da kažem da je Srbija zemlja neopisive sprdačine sa ključnim nacionalnim obeležjem – zastavom. Nema ovdašnje stranke koja na svoj mutlak ili čardak nije zapandrčila državni barjak, što je u suprotnosti sa zakonom koji kaže da se državni barjaci kače isključivo ispred državnih institucija, što stranke nipošto nisu.
Da li su čardaklije nemarne ili nam poručuju da su oni država to sam ja, to ne znam. Ipak, to je sjajan prizor u odnosu na bezbroj dronjavih, čađavih, musavih barjaka koji vijore na svim mogućim i nemogućim mestima. Državni barjak, nadalje, saglasno propisima, noću mora biti osvetljen, a ako mi neko, van Beograda, nađe i jedan jedini osvetljen barjak u zemlji Srbiji, obući ću kopačke i dres, istrčaću na Marakanu i otpevaću Zajdi, zajdi, jasno sonce.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
