Šindlerova srpska lista

Nekoliko meseci uoči crnog dana kada će Srce Srbije biti brutalno iščupano iz srpskog organizma, napisao sam u Danasu (Famozno je tada bilo u fazi ekspres lonca i izlazilo jednom sedmično pod pseduonimom) da će – nastavi li sa seljačko-konceptualnim „neobaziranjem na realnost“ (V. Janković) – osim Kosova Srbija izgubiti i ostatak sebe, što se i dogodilo i to po sili bioloških zakona. Prosto ko pasulj.

Organizam bez srca – svejedno što je srce metaforično – mora da krepa. Tačka.

Da je letalni ishod verovatan, uverio sam se na imbecilnom postsecesionističkom mitingu (lično sam izvršio „očevid“) na Trgu Republike, na kome su čibukčije Referendumskog Lopova delili bedževe na kojima je pisalo da je Kosovo u stvari i dalje Srbija. Ubrzo je usledio niz drugih mikrootcepljenja – Zvezdin stadion, na primer – koja su ostala u zasenku onog najbolnijeg, kosovskog.

Da je letalni ishod neizbežan, postalo mi je jasno posle afere freskoslikani voz, a nakon beskrajnog niza brljotina i afera koje su usledile i vrapcima pod beogradskim strehama je postalo jasno da je džaba krečenje da se država – koja ne daje pet sitnih para na sopstvene zakone i pravo, građane da i ne pominjem – poziva na međunarodno pravo koje je ionako, apsolvirali smo to, ravno „pravu na posao“, to jest Pengovim mudima.

Tek nedavno dokonah da je Srbija bila mrtva dugo pre nego secesije i da je za istoriju umrla krajem osamdesetih, kada se posle sloma komunizma – koji ju je održavao u veštačkom životu – vratila nekrofilnoj kosovskoj mitologiji – početku njenog veselog puta u smrt.

Na početku svoje Nove Ere, Vrhovno Biće je u teoriji odašiljalo slabašne dimne signale da bi se valjalo okanuti petparačke mitologije, ali se brzo pokazalo da su ti signali bili pičkin dim. Vidi se to lepo po kampanji za „Srpsku listu“ – koja daj Bože da ne završi streljanjem još jednog Olivera Ivanovića – koja je kosovski srpski živalj stavila pred duhovno horizontalni izbor – „ili si s nama ili nisi“ ( za sada lav, a možda i živ).

Ali. čekajte malo. Nije li i „Srbija bez pokrajina“ suočena sa takvim izborom, s tom razlikom što – bar formalno – postoje dve tri izborne liste koje, bez obzira na (po meni nepostojeće) političke razlike građanima drsko „poručuju“ ili si sa nama ili si s njima. Utuvite ovo đuturumi. Tamo gde postoji samo jedan izbor – rascepljen na dva tit – tu nema nikakvog izbora, a pogotovo nema „fer i poštenih izbora“. Ko može – i ko je još mlad – neka posluša Zemljaka, pa nek ide kud ga oči vode, bezbeli će ga odvesti na bolje mesto od onog na koje ga vode slepci (svih boja).