Sinekurčenje praznog Sebastiana

Znao ne znao, podlegao je jednoj takvoj, nažalost neizlečivoj, čija (malo poduža) dijagnoza glasi – sindrom podnaredničkog seljačkog pokvarenjaštva koji počinje povišenom temperaturom seljačkog lukavstva i džiberskog makijavelizma, a završava u seljačkom bezumlju koje je, opet, nužno moralo završiti u košmaru psihodelične Vučićeve vladavine, protiv koje se epidemiologovi favoriti „bore“ seljačkim konceptualizmom i čekanjem da ih Rusi i Kinezi instaliraju na vlast.

Višekratno sam ovde objašnjavao kako funkcionišu pokušaji difamacije i ućutkivanja (svih boja), ali nije zgoreg da obnovimo gradivo. Plasira se, dakle, izmišljotina – u mom slučaju saradnja sa Vučićevim režimom – a onda se čeka da se kao fiktivni izdajnik/saradnik userem od straha šta će oni za čije me mišljenje savršeno boli sinekurac misliti o meni, pa da zaćutim ili – bolja varijanta – da počnem govoriti/pisati kako bubanj izmišljača kaže.

Epidemiolog je otišao i korak dalje pa je moju izdaju/prodaju/saradnju retroaktivno preneo i u prošlost. Ustvrdio je da sam i za Miloševićevog vakta mudro ne napadao Miloševićev režim (da bih, je li, učinio tastu), a ja se zapitah ko li se onda lažno potpisao kao Svetislav Basara napisavši posle onog bednog kontramitinga u listu Telegraf da je „Milošević vođa bande privrednih i političkih kriminalaca“.

Stotine sličnih napisa i stotine sličnih (i oštrijih) intervjua čame u prašnjavim novinskim arhivama, ali epidemiologa za to boli misaoni organ – u datom slučaju dupe. Ali, viđi vraga, Milošević nikada nije pokušavao da me ućutka – kakav god bio, bilo je nečeg gospodskog u njemu – niti je to pokušavao Vučić, za razliku od epidemiologovih favorita koji to udarnički pokušavaju, ali na način seoskih džukaca (opisanih u jednom Famoznom) koji nasrću i laju, da bi – čim vide motku – podvili rep i dali se u beg.

Budući da se ja ne dam ućutkati i da sam vičan hendlovanju seoskih džukaca, o epidemiologovim ću favoritima napisati isto što sam napisao o Miloševiću: da su banda političkih i privrednih kriminalaca (minus Boškić i Lutovac), koji izigravanjem opozicije ne nanose nikakvu štetu Vučiću, nego sprečavaju formiranje stvarne opozicije, mada im ni to neće uspeti, jer se takva opozicija već polako formira.

Reći ću epidemiologu, rizikujući da Bećkovićka padne u fras i ovo – da, vaši favoriti su isti kao Vučić – i to u opozicionoj fazi – u fazi vlasti bi mogli biti triput gori. Ali neću reći da epidemiolog „radi“ za Đida i Guzijana. Daleko od toga. Vidi se da je to čovek od integriteta. Glupost, neduhovitost, podnaredničko pokvarenjaštvo i lažljivost su lično njegovi – mada ih deli sa favoritima – nisu, dakle, napisani po naređenju, nego iz ličnog ubeđenja.