Škola jahanja

Čitajući Isaaka Sirina, Mitropoliti je morao naići da odeljak u kojoj sveta duša piše sledeće, citiram po sećanju: „Šta god da te zadesi, kakva god nesreća da te skoli, za to uvek optužuj sebe i samo sebe. Nikad nećeš pogrešiti.“

Izgleda da Njegovo Visokopreosveštenstvo nije utuvilo tu lekciju.

Malo je u stvari, poslednjih dvesta godina visokopreosveštenstava (svih boja) utuvilo tu lekciju.

Pojavila se, doduše, sredinom pedesetih godina jedna struja u katoličkoj teologiji koja je odgovornost za žalosno stanje hrišćanske vere umesto sa crvenih krpa nadbiskupa i mitropolita – ateizma, komunizma, amerikanizma, konzumerizma, itd – prebacila na vekovna činjenja i nečinjenja nadbiskupa i mitropolita.

(Treba li uopšte reći da su teolozi te struje promptno završili prekomandovani u selendre Patagonije i Podsaharske Afrike.)

Evo šta su naučavali rečeni teolozi.

Crkva je (oni su mislili na katoličku, ja dodajem i pravoslavnu) napustila svoje prirodno stanište – siromašne, ponižene, uvređene i obespravljene i sramno se slizala sa moćnicima i bogatašima ovoga svijeta.

Sledstveno je lično Proviđenje – a ne Rogonja – „pustilo u pogon“ ateizam, komunizam, amerikanizam i konzumerizam ne bi li tim žalcem u mesu trgnula nadbiskupe i mitropolite iz letargije i privolela ih da se sa udobnih pozlaćenih krstova premeste na Hristov.

Treba li reći da Proviđenje (prividno) nije uspelo u tom naumu.

Ambivalentije, istina, nije s raskida da siđe i među siromašne, ponižene i uvređene, ali su mu moćnici i bogataši ovog svijeta nekako bliži srcu pak se uvatio lošeg političkog društva s namerom da „narod i zemlju isceli od virusa opakijeg od korone – bratoubistva i bogoubistva“.

Plemenit, ali preambiciozan naum.

Možda bi Amfilohije najpre trebalo da izvede čudo isceljenja od korone.

Etnofiletizam – inače osuđen (džaba okrečen) kao jeres na nekom od sabora pravoslavnih crkava – u stanju je da zaslepi i istančanije duhove od Amfilohijevog.

Društvo sa kojim se Amfilohije spajtašio većinski čine Srbi, što ih u mitropolitovim očima čini sinovima svijetla, iako je notorno – bar bi to mi Srbi iz pijemonta trebali da znamo – da su političari bez izuzetka propalice, muljatori i lopuže.

Nekima situacija u Srbiji i Crnoj Gori liči na povratak u devedesete, meni pre liči na povratak u tridesete godine XX veka, kada je crkveni mainstream (i to sa manje uspeha nego sada) radio isto što i danas – ortačio se s političarima i organizovao litije, da bi posle petnaestak godina završio tako što su komunisti uzjahali popove.

Ta opasnost je minula. U međuvremenu su se svi komunisti – čast izuzecima – vratili u okrilje crkve.

Neko će naposletku ipak morati da bude uzjahan.