Slike i prilike

Podsetih vas onomad da londonski Times – bastion vrhunskog novinarstva, koji je dugo odolevao novotarijama – nije objavljivao nikakve fotke, sve do početka osamdesetih godina prošlog veka, niti je (čak i vrhunske) novinare potpisivao drugačije osim inicijalima.

Punog imena i prezimena (i to ispod teksta) udostojavao je isključivo ličnosti formata Vinstona Čerčila ili Bertranda Rasela.

Moja malenkost takođe ne navodi novinske fotografije, ali budući da je mali Mujo, a ne Don Kihot, šta će, kud će, ide tamo kud i drugi Turci.

Ako se možda pitate zašto sam (načelno) protiv novinskih fotografija, pogotovo protiv fotografija autora, evo odgovora, zato što nakon objavljivanja prve novinske fotografije nekog veleuglednika nije trebalo da prođe ni trideset godina da bi u novinama osvanula slika mindže neke veledromfulje.

Nemojte trčati pred rudu, nije u pitanju moralna panika, nije problem u slici mindže, problem je u posmatračima slike, čista filosofija je u pitanju.

Budući dvodimenzionalne, novine su prirodno stanište za dvodimenzionalnost teksta, ali su gubilište za trodimenzionalnost uslikanih stvari, ljudi i pojava. Novinske slike – htele ne htele (a najčešće hoće) – sve nekako izjednače. Poistovete babe i žabe.

Zapandrče, recimo, sliku patrijarha Pavla, ispod uture sliku raščepljene Cice, kriterijumi s vremenom opadaju, pa sasvim nestanu, sve to ide subliminalno, neosetno, a naročito neosetno ide u Srbiji čiji žitelji u otupelosti ne osećaju ni nabijanje Sebastijana u mozak.

Koliko Srbi ne vole promene, čak i kad ih se ništa ne tiču, pokazala je promena moje nadfamozne slike. Od ponuđene dve tri izabrao sam gornju zato što je skorašnja, pa ko velim, zašto da ne izađem u susret komentatorima koji su zahtevali da umesto mladalačke, podastrem fotografiju koja pokazuje pravo stanje (pretpostavljene) oronulosti moje malenkosti.

Ne možeš ti Srbima ugoditi, lepo mi je govorila moja baba. Komentatorsko nezadovoljstvo mojom novom slikom (i stanjem oronulosti) bilo je saborno; pretpostavke šta sam slikom hteo da kažem – koga da podržim, a kome da uvalim dubaru, da ne kažem baš Sebastian – na granici (a bogme i preko granice) paranoidne shizofrenije, a najbolje mi se dopao neprejebivac koji je raskrinkao srodstvo po vijetnamci između Vulina i mene.

Oglasio se i Radovan Cetvrti konstatacijom da slika „otkriva moj karakter“ (ne treba valjda ni reći kakav je). I ja ću reći nešto o Radovanovom karakteru. Pikantno je. Bio sam, naime, u društvu sa Radovanom u B. Bašti, nema tome ni dvadeset dana. Radovan je pod pravim imenom bio u dlaku isti kakav decenijama glumata da jeste, sve dok se ne dokobelja do kuće i tamo se skljoka u ljigavu želatinsku masu koja smogne snage da kucka po tastaturi. Šta da vam kažem. Slike i prilike.