Slobodan narodu

Postupajući po tom pravilu „odbindžovah“ preksinoć dve epizode češke serije „Gorući grm“, posvećene zbitijima nakon sovjetske invazije Čehoslovačke, spaljivanju Jana Palaha i tihoj ali upornoj borbi čeških muškaraca i žena protiv totalitarne satrapije.

Šta je „bilo na kraju“, odgledaću juče, a preksinoć ugasih televizor i zapitah se kako li bi naši muškarci i žene reagovali da je počem SSSR umesto Čehoslovačke okupirao Srbiju i pre nego što utonuh u san zaključih da bi zacelo masovno izašli da ljube ruske vojnike u dupeta, a da bi u znak protesta zapalili – džamiju.

Priča o Janu Palahu i češkom otporu sovjetskoj invaziji samo naoko nema veze sa temom naše današnje kolumne – još jednim osvrtom na lažljivost, jad i bedu ovdašnjeg otpora komunizmu predvođenog tobožnjim „disidentima“.

Jedan mi podfamoznik onomad spočitnu da me je Dragomir Olujić Oluja uhvatio u laži.

Oluja se, vaistinu, oglasio u komentatorluku tvrdnjom da se afera apšenja na „Slobodnom univerzitetu“ nije odvijala onako kako sam je ja opisao.

Netačno je, piše Oluja, da Đilas nije bio došao na predavanje, ali je tačno da Ćosić nije došao (iz razloga o kojima će „drugom prilikom“, koju jedva čekam).

Oluja, fakat, bolje zna.

Apšenje (uključujući i njegovo) odigralo se u njegovom stanju, meni, međutim, nije bila namera da lažem, nego sam javnosti podastro jednu od verzija priče koju sam čuo u čaršiji, koja se – obrni, okreni – ne razlikuje mnogo od Olujine, a naročito se ne razlikuje u najbitnijem detalju – ulozi Đilasa i Ćosića.

Oluja nije odgovorio na pitanje – zašto Đilas nije uhapšen i ubijen nego je to zadesilo onog mladića, a ostao je dužan i objašnjenje zašto se Ćosić nije pojavio na predavanju.

Da li 1. zato što mu je neko (ko li, Bože) dojavio da će biti apšenja ili 2. zato što je on dojavio da će (i gde će) biti predavanje pogodno za apšenje?

Možebiti da to ima neke veze sa činjenicom – koju je u tupoumnosti sam Ćosić telalio – da su po Bosni apšeni čitaoci njegovih knjiga, doklen se on, pisac tih knjiga, baškario po Dedinju.

Pitanje nad pitanjima ipak ostaje pitanje – zašto su Đilas i Ćosić na predavanje uopšte pozivani i o kakvoj su to slobodi, demokratiji, itd. mogli da govore jedan ražalovani i jedan razočarani komunistički satrap, od kojih se prvi (Đilas) početkom devedesetih bar uzdržao od učešća u krvoproliću iz devedesetih, za razliku od drugog (Ćosića) koji se bio žustro angažovao i to na čelu onih protiv kojih se u Drugom svetskom ratu bajagi borio.

Imajući na umu ko je predavao na „Slobodnom univerzitetu“ (a usput i cinkario) nije nikakvo čudo što nakon globalnog strmopizda komunizma u Srbiju nije došla sloboda nego Slobodan, posle njega Vojislav (i on je tih godina držao neka predavanja), posle njega Boris i na kraju Aleksandar.

Smrt fašizmu, Slobodan narodu.