Složna braća

Pre nego što se pozabavimo detaljima, pokušao sam da na brzinu pronađem primer nekog naroda u kome vlada nepomućena sloga. Ako izuzmemo Severnu Koreju, zemlju sa nepobitno visokim stepenom složnosti, takvih naroda nema. Niti ih može biti. Ako hoćemo da budemo do kraja pošteni: u stvarnosti je krajnje teško pronaći složnu porodicu. Šta, onda, zagovornike svesrpske sloge i jedinstva (a to nisu glupi ljudi) navodi na pomisao da bi više miliona Srba moglo da misli jednom glavom i oseća jednim srcem? To je slojevito i komplikovano pitanje. Srpska nesloga je, najpre, odličan izgovor za sve lenjosti, traljavosti, promašenosti i nedovršenosti. „Eh“, čućete na svakom koraku, „odavno bismo mi uradili OVO ili ONO da nije bilo puste srpske nesloge“. Nesloga, potom, može poslužiti kao odličan paravan za površan odnos prema istoriji. Događaji iz prošlosti se ne istražuju u svoj svojoj složenosti, nego se po pravilu pripisuju neslozi. Iz toga proizilazi i jedno neodgovorno shvatanje sadašnjosti i neposredne budućnosti u kojima se svi neuspesi (a jedan drugi sustiže) ponovo tumače neslogom.

Borba za slogu je u Srbiji vremenom postala sasvim solidna privredna grana. Mnoge „karijere“ počivaju na visokoparnom naricanju za nedostižnom srpskom slogom. Ruku na srce, nesloga jeste razlog za zabrinutost. Malo se ko, međutim, upitao, a još manje se upustio u razmatranje: otkuda ta nesloga? Zašto je tako nesavladiva? I to je kompleksno pitanje; ne bi ga trebalo površno tretirati. Ali možda bismo mogli pretpostaviti da je jedan od uzroka nesloge autoritarni, pa i totalitarni duh boraca za slogu i jedinstvo? (Ta dva pojma su, uzgred, ovde stopljena u jedan.) Ti borci, po pravilu samozvani, kakvi bi drugačiji mogli i biti dok se funkcija „pravobranitelj sloge“ ne ozakoni, imaju, naime, veoma jasnu viziju šta bi to sloga trebalo da bude. Ali istovremeno im manjka bilo kakva ideja o tome – šta sloga jeste. Po njihovom receptu – sloga je neupitno i bespogovorno pokoravanje čitave nacije mislima, sklonostima, ukusu i delovanju vođa – hajde da ih nazovemo – SLOŽNE BRAĆE. Kad braća zabrljaju na svojim stranputicama, odmah zavape: „Okupimo se. Sada nam je potrebno jedinstvo. Prevaziđimo srpsku neslogu.“ Uvek se, naravno, nađe par stotina hiljada osoba sklonih slozi koje će se okupiti na nekom trgu i uveriti i našu i inostranu javnost da smo, u principu složni i jedinstveni, ali da ima i takvih koji „produbljuju podele“ i „unose razdor“. Ta priča je jako stara i izanđala, ali još uvek funkcioniše. U optimističkom baba-Kuraninom proročanstvu piše nešto sasvim drugo: „Sloga nacije se“, proriče baba-

-Kurana, „zasniva na međusobnoj toleranciji svih društvenih grupa, a nacionalna kohezija se postiže striktnom primenom ustava i zakona.“ I još kaže baba-Kurana: „Ako nam se čini da ima složnijih naroda, to je zato što su tamo tolerantniji i striktno poštuju zakon.“