SMS za Krstića

Neće biti tako. Neke od SMS dijagnoza istovremeno su i terapija; to je jasno svakome ko zna da čita. Pa kada napišem „Koštuničini mudžahedini halk okupirali Univerzitet“, to je samo uljudan način da Borisu kažem: „Čoveče, okani se javnih preduzeća, povedi računa o tome kakvi se naučnici okupljaju na društvenim naukama i kakve nauke predaju; vidiš li da isteruju docente i profesore; tamo se oblikuje budućnost Srbije“. Neće, takođe, biti da se držim udobne pozicije kritizera svega i svačega. Pre neku godinu sam, recimo, imao razgovor sa Borisom Tadićem (zna to Krle); tom prilikom sam govorio upravo o mogućim rešenjima za izlazak iz kaljuge iz društvene entropije. Prezident je rekao da je to bogzna kako sjajno; da na tome treba raditi. Posle zaboravio. I vuk pojeo magarca. Što ne znači da odgovornost za jadno stanje stvari prebacujem na Borisa Tadića. Nije on tu ništa kriv. Problem, naime, sa kojim se sve teže nosimo star je najmanje 150 godina. I slovima – sto pedeset.

Mrzim da se ponavljam, ali mora se. Ne radi se u mom SMS-u o tome da država treba da da više para za filmove, slikarstvo ili književnost (iako bi trebala); govorim o potrebi korenitog redefinisanja koncepta srpske države koji se tokom svih ovih 150 godina ni za jotu nije promenio. Ako je u vremenu nastanka taj koncept donekle korespondirao sa svetskoistorijskim tokovima, već po završetku Prvog svetskog rata postao je beznadežno anahron. Iz decenije u deceniju, problem je postajao sve veći, ali se ovde uporno nije odstupalo od shvatanja države kao metafizičkog entiteta, emanacije „srpskog boga“ čiji je zadatak oslobađanje svih Srba. Zbog zamašnosti posla, razumljivo, nije bilo vremena da se Srbija, pod čiji su skut svi Srbi trebali da se okupe, konstituiše kao stabilna, pravna i bogata država. Rezultat: Srbija nikoga nije oslobodila; opustošena i osiromašena opstajala je i opstaje u neslobodi, a od nje se već odvaljuju veliki komadi teritorije. Šamani ovdašnje entropije imaju spreman spisak krivaca: CIA, Vatikan, Kominterna, EU, Amerika… Ko šta voli. Koliko vidim, uz određene pomake kozmetičke prirode, Boris Tadić kao objektivno najmoćnija politička figura u Srbiji, nastavlja kontinuitet nebeskosrpske politike, očekujući da se dogodi čudo. Dakle, kada kažem „duhovni i kulturni preporod nacije“, ja ne mislim – kako se nekim blogerima izraženih individualnosti priviđa – na čosićevsko ili belanovičko jedinstvo i okupljanje, nego na konstituisanje Srbije kao civilizovane političke zajednice svih njenih građana. Slično nešto piše i u onom smandrljanom nebuloznom ustavu. U realnosti je, međutim, Srbija plemenska zajednica koja nije u stanju da oslobodi ni stadion Crvene zvezde. Država Srbija, dragi moj Krle, ovakva kakva je nije ni država srpskog naroda ni „drugih njenih građana“, već servis državnog aparata i bulumente kvazipatriotskog ološa. Ima načina da se to promeni. Samo treba rešenosti i rada. Čisto nešto sumnjam da i Tadić i DS imaju petlje za tako nešto. Srećna nova.