Dragi Borise, pade mi u ovoj zimskoj dokolici na pamet da ti ispričam jednu poučnu priču iz bogate istorije naše dične žandarmerije. Priča se događa (i to često) krajem XIX i početkom XX veka, poglavito na idiličnim srpskim palanačkim pijacama.
Zameri se, tako, neki seljak zbog nečega nekom žandaru – tako su ih onda zvali – potegne veselnik na pijacu da proda vunu i da kupi so i gas, kad ne lezi vraže – naleti na inkriminisanog žandara, nedremanog čuvara kralja i poretka. „Kome ti kralja, majku ti gedžovansku“, prodere se žandar koliko ga grlo nosi, iako gedžovan ni reč nije rekao. „Jeste li čuli, ljudi, braćo, Srbi, psuje kralja.“ Domeće žandar. A braća Srbi, kud će, šta će, unisono zagraje „čuli smo“. I ode gedžovan na višemesečnu robiju.
Naravno, s vremenom smo napredovali, pa tako u današnjoj Srbiji, pod tvojim mudrim rukovodstvom, tradiciju žandarmerijskih nameštaljki više ne obdržavaju redovi, kaplari i narednici, nego žandarmerijski popečitelji lično. Siguran sam da zbog državnih briga i obaveza nisi u toku, pa ću te brifovati v čjom djela. Elem, jedan crnogorski pisac napisao tekst u kome kaže da bi bilo jako dobro da se onomad u Banjaluci i pripucalo na „najvažnije srpske glave“ (Lazanski) od kojih je tvoja nesumnjivo najvažnija. Ne odobravam takve umetničke slobode, pa stoga nisam ni potpisao test podrške Nikolaidisu. Ali upravnik Narodne biblioteke, Sreten Ugričić, jeste. Pretpostavljam po inerciji. Retko se kada, naime, dogodi da u bezbrojnim sukobima pisci-država naša država bude u pravu. Što je, takođe, porazna činjenica. Ali da se mi za sada okanemo toga.
I šta? Džems „Dačić“ Din, popečitelj unutrašnjih dela, odmah je osetio da se na aferi može politički ućariti, hitno stao u tvoju i narodnu odbranu i zatražio da se Ugričić razreši dužnosti, da se uzapti (jer tako rade Ameri), okuje i sprovede u zatvor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.