Sportsko-politička smatranja

Upriličen im je svečani doček na aerodromu i trandibal pred Skupštinom grada, narod je dobio priliku za „odušak“, a moja malenkost se po ko zna koji put melanholično zapitala šta je to u srpskom biću što čini da u nekim stvarima – košarci na primer – decenijama budemo u svetskom vrhu, sa tendencijom da tu i ostanemo, a u nekim, u stvari u većini, decenijama, ako ne i vekovima, tavorimo na svetskom dnu.

Novindžije moje omiljene žutare, Blica, ovako bi to objasnile – košarka je, u stvari, lak sport, igra se dva puta po trideset minuta, A SRBI UVEK DOBIJAJU. Srbi, to jeste njihova košarkaška reprezentacija, fakat, vrlo često dobijaju, ali to nema nikakve veze sa lakoćom košarke, još manje sa minutažom poluvremena, a sa čim ima veze sad ćemo razmotriti, pa razmatranja primeniti na srpsku politiku, koja „razmišlja“ u dlaku isti kao Blicove novindžije.

Dakle ovako. Kada je tamo negde, posle Drugog svetskog rata, košarka stigla u ondašnju Jugoslaviju, srećan sticaj okolnosti je udesio da se njome pozabave neki ozbiljni ljudi koji su, proučivši stvar sa tehničke strane, prilegli na posao – temeljno i po svim pravilima – i strpljivim radom vrlo brzo od Jugoslavije napravili košarkašku velesilu. Neki drugi ljudi – nazovimo ih društveno politički radnici – u svemu ostalom su postupali drugačije. Umesto da, na podobije košarkaških selektora i trenera, proučavaju tehničke i praktične dimenzije problema, oni su praktičnost i tehničnost nasilno prilagođavali ideološkim kalupima i na kraju od Jugoslavije napravili gomilu razvalina.

Na tim razvalinama nastale su nove državice, među njima – doduše posle dužeg vremena i pomalo na silu – i Srbija, a socijalističke i samoupravne političare i državnike zamenili su nacionalsocijalni – da ne kažem baš nacionalsocijalstički – koji su još više pojednostavili stvari. Njihova politika je bila – i još je uvek, samo nešto utišana – SRBIJA UVEK DOBIJA. Zato što je Srbija. I tačka. A ako ne dobija – što je najčešće slučaj – onda se pribegavalo produžavanju Srbije nasilnim sredstvima, razumete valjda šta hoću da kažem. Ima još razlika između (uspešne) srpske košarke i (neuspešne) srpske politike. Srpski košarkaši svoj koš brane od stvarnih, a ne fiktivnih ili magijskih napada, a kada ga odbrane, ne kreću u kontranapade na vetrenjače, nego na protivnički koš. Ni to nije kraj razlikama između srpskih košarkaša i političara. Kada im se omakne pa izgube utakmicu, srpski košarkaši poraz ne tumače nepravdom, nego slabom igrom. Nije sve ni u visini. Dok budete mislili o gorerečenom, odgovorite na pitanje iz mini ankete – da li bi Dačić, recimo, da je visok 250 cm, umesto onoliko koliko jeste, bio dobar košarkaš. Da? Ne?