Srbija pod vranama

… da Srbi pre toga postanu pristojno društvo, što će reći društvo u kome vrednost ovog ili onog čoveka ne određuje deklarativna pripadnost ovoj ili onoj politici, društvenom uređenju i ideologiji, nego lične vrline i sposobnosti.

Sumnja mi je, međutim, naglo postala veća od nade, nakon ponovnog čitanja „Užica pod vranama“ – „hronike koja je povremeno roman i romana koji je povremeno hronika“, (mada je knjiga mnogo više od toga) – mog zemljaka, velikog pesnika LJube Simovića, koja je – bar mi se tako učinilo – u stvari istorija savremene Srbije ispričana kroz hroniku ratnih godina u Užicu i okolnim selima.

Hoću da kažem da je jedna stvar čitati takozvanu „veliku istoriju“ koja događaje predstavlja u krupnom planu, u kome se nađe mesta samo za „krupne istorijske figure“, a da je sasvim druga stvar čitati mikroistoriju/ratnu hroniku jednog gradića i okoline, čiju topografiju poznajem kao džep i u kojoj nailazim na dobro mi poznate porodice i prezimena. U „malim“ istorijama, naime, barut i krv stvarno mirišu.

Karakterići cure, pa da ne dužim. Šta je to, možda biste se mogli zapitati, istovetno u Srbiji 1941. i Srbiji 2018. Kalakurnica, eto šta. Čim se pred naletom Vermahta raspala ionako kilava država – nikada se više posle nije ni sastavila – započeo je metež u kome su jedni ratovali za račun Moskve, drugi za račun ondašnjeg Brisela i Vašingtona, treći, opet, za račun okupatora – ovde nije na odmet pomenuti da se vožd nacističkih kolaboranata, Nedić, na sav glas trućao o vidovdanstvu duhovnoj vertikalnosti i kosovskom zavetu – četvrti pak za svoj račun, a svi skupa jedni protiv drugih, mnogo više (i sa mnogo više elana i krvoločnosti) nego protiv okupatora.

Nije da Nemci nisu streljali taoce (sto za jednog) i da nisu pravili pokolje po selima prilikom potera za partizanima i četnicima, ali čitanje „Užica pod vranama“ još jednom je potvrdilo moju staru sumnju da je u Drugom svetskom ratu više Srba pogubilo glave od bratske, srpske, nego od dušmanske ruke, ali i podgrejalo strepnju da bi – da se, daleko bilo, ponovo steknu iste okolnosti – u Srbiji, 2021, recimo, bilo isto kao u Srbiji 1941.

Ima, doduše, i razlika između Srbije iz 1941. i Srbije iz 2018, a to je teška provincijalnost, nesigurnost u sebe, traženje oslonca u svemu (i svakom) osim u sebi i sklonost imitiranju inostranih uzora. Četrdeset prve beše to jeziva nacionalna tragedija, danas je to otužna i jedva podnošljiva nacionalna farsa. Zato onomad napisah Srbija više nema kud i da pred ovom zemljom i ovim narodom stoje samo dva izbora – ili restartovanje i reinstalacija, ili povratak u 1941.