Srećan rođendan

 Preostaje nam da Politici i Smajlovićki čestitamo rođendan, da im poželimo bar još sto deset uspešnih godina, pa da pređemo na stvar – na ogovaranje svečanog broja. Protivno, pretpostavljam, vašim očekivanjima, ovoga puta nemam mnogo primjedbi, naročito ne na podlistak naslovljen pomalo sladunjavo – ipak je to Politika – Naši velikani.

Već sama činjenica da je nešto u Srbiji potrajalo duže od, da kažemo, sedamdeset godina zaslužuje svaku pažnju. Malo je to kome i malo čemu pošlo za rukom, osim „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“ i mojoj blaženopočivšoj tetki. I Politika i moja tetka su nadživele čak šest kojekakvih ovdašnjih država i svim tim državama su i Politika i moja tetka bile lojalne. Ima, dakle, izvesnih sličnosti između moje tetke i Politike. Ali ima i određenih razlika. Za razliku od Politike, moja tetka se, tamo negde, krajem osamdesetih nije pretvorila u bilten jednog čoveka opasnih namera i njegove opskurne stranke. Politici se to, nažalost, dogodilo. Taj, od dana osnivanja ugledni list, beše u jednom momentu postao oglasna tabla za „telegrame podrške“ i poljana na kojoj odjekuju „patriotska“ reagovanja. Srozale su se u to vreme i ostale novine nad kojima je Gazda imao kontrolu, ali jedna je stvar kada se srozaju Večernje novosti – koje su u stvari uvek srozane – a sasvim druga kada to učini Politika, iz koje su se mnoge generacije u Srbiji, uključujući i moju, učile pismenosti. I još koječemu. Dobro, oporavila se posle Politika, ali više nikada nije povratila nekadašnji ugled, mada njena cenjena uredništva misle (i uveravaju nas) da tome nije tako. Jeste tako. Meni sadašnja Politika liči na silu od čoveka koji je doživeo strašnu saobraćajnu nesreću, čudom izvukao živu glavu i ponovo se vratio na posao, ali više „nije onaj isti“, nadam se da razumete šta hoću da kažem.

Svečani me je broj, kako rekoh, podsetio na Politiku kakvu pamtim iz mladosti. U to doba, ostavimo li po strani ondašnje dnevnopolitičke rubrike (koje je, uostalom, malo ko sa makar gram mozga čitao), Politika se mogla ravnopravno nositi sa belosvetskim novinčinama. Nego da se mi vratimo na svečani broj. Ima tu sjajnih priloga. Tu su tekstovi većine „naših velikana“, počev od Bore Stankovića, Nušića, Andrića, Crnjanskog i drugih, malo manje klasičnih. Nešto mi je, međutim, upalo u oči – odsustvo Miroslava Krleže. Ne znam zasigurno, ali čisto sumnjam da hiperraspisani Krleža baš nikada nije pisao u Politici. To odsustvo je – a i još neka – razlog što sam i dalje sumnjičav prema „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“. Još se u njoj vidi cincarskoseljačka kalkulacija.